Piše: Ruža Ćirković

Sve se dešavalo u vreme koga se sada još neki novinari sećaju kao vremena kad su se bunili šetajući. Moje radno mesto nalazilo se dva sprata iznad radnog mesta otpuštene koleginice, tako da zaista nisam imala uvida da li kolege sa tog sprata na posao dolaze ili ne dolaze. I, po prirodi tadašnjeg izveštačkog posla, ja sam na posao, a i inače, ja sam na posao dolazila svaki dan. Dok nisam stala pred sudiju, mislila sam da je to jedini, mada na dva sprata udaljenosti od predmeta spora smešten, razlog koji me čini pogodnim svedokom u tom slučaju. Ali, tek što sam stala pred sudiju, shvatila sam da ona pojma nema o običajima profesije kojoj i sama pripadam, a zaprepastila sam se što tokom ispitivanja ne mogu da prepoznam ko je advokat otpuštene koleginice, a ko firme koja joj je otkaz dala. I jedna i druga i treća strana natenane se bavila pitanjem da li sam ja bila u prilici da koleginicu vidim dok dolazi na posao ili je na poslu i da li sam je spornih dana videla. Nikome ni na kraj pameti nije palo da postupak vodi, vodeći računa o uobičajenom postupanju u takvim slučajevima. Niti pitanjem da li je ikad neki novinar u toj firmi dobio otkaz zato što par dana nije dolazio na posao. Ta bi okolnost sudiju lako dovela do pravog razloga otpuštanja, a to nije bilo prosto odsustvovanje, ma koliko zdravom razumu izgledalo kao dovoljno dobar razlog, bez obzira na druge okolnosti. U istoj se firmi, naime, višednevno bezrazložno odsustvovanje s posla nije smatralo teškim prekršajem, a ja sam i sama bila svedok slučaja kada kolega nije nekoliko meseci dolazio na posao. Za to vreme se nije znalo ni gde je ni kada će se vratiti ni da li će. Ali je pri povratku oberučke dočekan i ne samo da nije otpušten nego je onaj što ga je za sve vreme odsustvovanja na poslu zamenjivao – degradiran.