Основна карактеристика инвестиционих фондова јесте њихова доступност свим слојевима друштва – како професионалним инвеститорима тако и мањим улагачима

Ступањем на снагу Закона о инвестиционим фондовима крајем прошле године, отворила се могућности да се на српском финансијском тржишту појаве нови учесници, инвестициони фондови. Недуго након усвајања закона први фондови отпочели су са радом а интересовање за њих из дана у дан све је веће. Остало је да видимо колико ће времена проћи док се њихов инвестициони потенцијал (имовина) не повећа до тих сразмера да почну значајније утицати на тржишне трендове.

У суседној Хрватској било је потребно више од деценију да инвестирање у фондове узме значајнијег замаха, а данас фондови у тој земљи управљају имовином од више од четири милијарде евра.

Основна карактеристика инвестиционих фондова јесте њихова доступност свим слојевима друштва, како професионалним инвеститорима тако и мањим улагачима, односно свима онима који желе да свој капитал дају на професионално управљање. Износ средстава који се може инвестирати практично нема ни доњу ни горњу границу.

У правном смислу, инвестициони фондови су посебне институције чије је пословање врло детаљно и строго регулисано законом. Закон је утврдио више начина категорисања инвестиционих фондова, правила њиховог рада којима се у значајној мери смањују ризици улагања уз поштовање принципа јавности које је сразмерно врсти фонда. Основна подела је на отворене, затворене и приватне фондове. Критеријум ове поделе на првом месту представља степен регулисаности, односно јавности рада фонда. Отворени се даље деле на фондове раста вредности имовине, фондове прихода, балансиране фондове и фондове очувања вредности имовине, према структури портфеља, односно степену ризика.

Друга најважнија карактеристика инвестиционих фондова представља чињеницу да се имовина фонда налази у власништву чланова, односно акционара. Дакле, власник инвестиционих јединица, односно акције фонда је власник пропорционалног дела целокупне имовине фонда, сразмерно броју инвестиционих јединица односно акција фонда које поседује.

Како у Србији тренутно постоје само отворени инвестициони фондови, ево неких предности улагања у ту врсту фондова:

Улагање у диверсификован портфељ хартија од вредности чиме се смањује ризик улагања. Ово је нарочито битно мањим улагачима који немају довољно велике инвестиционе буџете да самостално инвестирају у већи број хартија од вредности и на тај начин умање ризик.

Смањени трошкови инвестирања. За разлику од индивидуалног начина улагања провизије које се плаћају у вези са инвестирањем у фондове једноставније су за израчунавање и плаћање. Такође, чланови немају директне трансакционе трошкове које би имали приликом инвестирања у индивидуалне хартије од вредности.
Професионално управљање фондом. Инвестиционе одлуке доноси, по правилу, инвестициони одбор који сачињавају стручњаци на челу са портфолио менаџером, особом стручно оспособљеном и квалификованом за тај посао.

Аутоматско реинвестирање добити. Сви приходи од капитала улазе у имовину фонда, те се таква врста приноса директно одражава на вредности инвестиционе јединице и не исплаћује се члановима директно.
Тренутна ликвидност инвестиције. Члан фонда може у сваком моменту поднети захтев за откуп инвестиционих јединица а очекивана средства ће му бити исплаћена у року од највише пет дана од дана подношења захтева.
Очекивани атрактиван принос сразмеран преузетом ризику.

Дакле, инвестициони фондови омогућавају улагачима да свој капитал инвестирају на начин на који до сада то нису могли, односно да искористе пословна знања и технике друштва за управљање ради увећања уложеног капитала. Инвестициони фондови представљају атрактиван начин на који професионални и индивидуални инвеститори добијају приступ различитим тржиштима и компанијама.

Милан Маринковић