Много је аргумената против увођења синтетичког пореза на доходак – мобилност капитала, постојање великог броја оф-шор држава, није могућ једнак третман свих категорија прихода, компликована примена, али најважније је да то не би донело веће пореске приходе
Најављено смањење пореза на плате са 12 на 10 одсто може да има позитивне ефекте ако се оствари у средњем року од неколико година и као део шире фискалне стратегије. Без тога, ако би се спровело одједном, на пример од првог јануара 2009. године, уз повећање неопорезивог цензуса са 5.000 на 8.000 динара, то би донело битно смањење буџетских прихода јер би губици по том основу били 0,7 одсто бруто друштвеног производа (БДП). То би у наредној години износило 25 милијарди динара.
О овоме се мора повести рачуна јер има и других предизборних обећања која, и кад су оправдана, траже време да се спроведу.
Истовремено, постоји читав низ аргумената против увођења синтетичког пореза на доходак грађана, о чему се ту и тамо говори, уз веома подељена мишљења. Сви они, најсажетије речено, показују да је време прегазило овај начин опорезивања. У савременим условима глобалне мобилности капитала, готово је немогућ једнак порески третман свих категорија прихода – и оних од капитала и од рада. А то је главна одлика овог пореза. Осим тога, његово увођење представљало би огроман терет за пореску администрацију, која би морала да обради више од 200.000 пореских пријава годишње, а не би донело веће пореске приходе.
Препорука
– Имајући у виду светска искуства и регионални тренд јединствених пореза на доходак, било би контрапродуктивно постојећи порески систем у Србији додатно компликовати увођењем синтетичког пореза. Уместо тога било би боље увести flate-rate или дуални систем пореза на доходак. Ако би се увео flate-rate систем, односно јединствена стопа која би, на пример, била 10 одсто, то би значило да би се она примењивала и код зарада, уз задржавање неопорезованог цензуса. То би изазвало губитак фискалних прихода у поређењу са оним што сада имамо који би се морао покрити из алтернативних пореских облика. Уколико би се ишло на дуални систем, то би омогућило прогресивност при опорезовању зарада, такође уз постојање неопорезованог цензуса с тим што, по мом мишљењу, не би требало ићи на више од две стопе – оцењује Алтипармаков.
Ово су и две кључне поруке Николе Алтипармакова, економског саветника УСАИД-а на програму подршке економском развоју Србије и сарадника ФРЕН-а, у разговору за Економетар, који за тему има актуелна питања пореске политике у земљи.
Како бисте детаљније образложили аргументе које спомињете кад оцењујете да не би требало увести синтетички порез на доходак грађана који имају многе земље у свету?– Није уопште спорно да је систем пореза на доходак грађана скоро сто година одомаћен и устаљен начин опорезивања у западним земљама. Међутим, супротно устаљеном мишљењу у Србији, синтетички порез је далеко од идеалног модела коме треба тежити. Ради се о једном покушају тзв. правичног опорезивања грађана. Отуд је то био више резултат неких друштвених норми него што је директно заснован на економској теорији. Основна идеја овог пореза сугерише да приходи попут ренти или нереализованог капитала буду укључени у пореску основицу, што ни једна земља није успела да спроведе у пракси. Убрзана глобализација додатно је ограничила његову примену. Показало се да је данас готово немогуће високим стопама опорезовати приходе од капитала јер су инвеститори у могућности да свој капитал формално региструју у оф-шор државама и тако избегну опорезивање.
Опширније у штампаном издању
