Црногорски председник Филип Вујановић изразио је жаљење што лидери Србије не желе да разговарају о послереферендумским односима две државе.
Данијел Цвијетићанин
За њега је резултат референдума унапред познат, иако аналитичари јавног мњења у Црној Гори не могу поуздано да предвиде вољу већине грађана. Очигледно је да лидери Црне Горе (уз “малу помоћ пријатеља” из српског естаблишмента) упорно инсистирају да се питање независности реши мимо демократских процеса, директном нагодбом оних “који треба да се питају” (тј. власти).
У Црној Гори се највећа пажња посвећује анализи исхода референдума у тзв. сивој зони, односно у случају да се за независност изјасни између 50 и 55 процената гласача. Тиме се унапред (прилично цинично) ставља до знања јавности да усвојена референдумска правила не важе, те да се индипендисти неће помирити са оваквим обликом пораза сепаратистичке идеје, а можда ни са оним другим, убедљивијим обликом (да се за заједничку државу изјасни више од 50 процената).
Јавност је у Црној Гори жртва две илузије (а исто важи за јавно мњење у Србији). Прва је да су Црна Гора и Србија већ фактички раздвојене државе (у том смислу, Вујановић вероватно размишља о предлогу успостављања дипломатских односа – амбасаде и конзулати увек су били омиљена тема разговора у нашој приморској републици). Друга је илузија да ће, у случају неуспеха референдума – све остати по старом.
У Црној Гори није присутна свест да и поред темељито разграђене државне заједнице (од стране црногорских власти), неки важни системи (запошљавање, образовање, здравство, транспорт…) функционишу, добрим делом, као јединствене целине, подржавајући перформансе привреде у обе републике. На територији заједничке државе (СиЦГ), Црна Гора запошљава, као домаћу радну снагу, велики број својих грађана, који би, после осамостаљења, морали да добију третман страних радника. (Стопа незапослености у Србији веома је висока, па је питање да ли српска привреда може себи да дозволи запошљавање стране радне снаге). Разумљиво је, такође, да грађани Црне Горе више не би могли да рачунају на коришћење образовне и здравствене инфраструктуре у Србији као на домаће ресурсе (исто би, дабоме, важило за грађане Србије у Црној Гори). Вероватно ће се Црна Гора окренути образовним и здравственим услугама развијене Европе и САД, где ће, по одговарајућим ценама за стране резиденте, добити далеко виши ниво услуга него у Србији (што је за Црну Гору јефтинија варијанта од развијања сопствене инфраструктуре у овим областима). Можда би се и значај луке Бар (као и барске пруге) могао видети у новом светлу, ако се ради о једној од страних јадранских лука?
Неспособност власти у Србији представља важно упориште победе сепаратистичке идеје у Црној Гори. Србија се лако мири са асиметријама у релацијама, подгревајући илузију да је опстанак постојећег стања могућ, па чак и пожељан.
Власт којој је деструкција (од државе до привреде) основно начело, није у стању да заштити економске интересе сопствених грађана, који ипак имају право да се надају да ће једна озбиљнија и конструктивнија власт, у будућности, смоћи снаге да формира истински функционалну заједницу са Црном Гором. Или да, као независна и суверена држава Србија, одбрани интерес сопствених становника.
Независно од исхода референдума, више не би смело бити као пре.
Опширније у штампаном издању
У овом броју још и …
- Веруј у себе, па ћеш успети
- Слатко из бакине кухиње
- Предности каско осигурања возила
- Сачувано национално благо
- Лековита вода као у француским Пиринејима
- Делотворност се може научити
- Играчке и електрични предмети најризичнији
- Умерен раст трговања
- Следећи број Економетра излази 16. маја 2006.
