Zorica Petković, vlasnica tekstilne firme „Zoneti“, uspeva da obezbedi renomirane strane partnere među kojima su i „Dolče-Gabana“, „Versaće“, „Kavali“, za koje uslužno šije, ali ne može da obezbedi radnike iako je plata 35.000 dinara i plaća se prekovremeni rad

Preduzeće „Zoneti“ u maloj opštini Plandište, u blizini Vršca, u Južno-banatskom okrugu postoji već 15 godina i uspelo je da postigne ono što malo kome od konfekcionara polazi za rukom – našli su stranog partnera, šiju rublje za renomirane strane partnere među kojima je i kompanija „Dolče-Gabana“. Plate su redovne, posao siguran.

Problema, ipak, imaju. Iako posluju u nerazvijenoj opštini gde je nezaposlenost prilično visoka i gde oko 1.500 ljudi čeka radno mesto, oni muku muče jer im nedostaje radna snaga.

– Nudimo prekvalifikaciju i obuku ali mladi ljudi se radije odlučuju da rade u kafiću ili butiku, pa čak i da ne rade nigde, nego da se zaposle ovde i dobijaju platu – kaže vlasnica firme „Zoneti“ Zorica Petković koja živi u Vršcu a ima preduzeće u Plandištu.

– Sasvim je izvesno da bih mogla da proširim kapacitete i obezbedim još posla, ali nemam koga da zaposlim. U Plandištu radi još jedna tekstilna fabrika iz Arilja, pa kada su proletos počeli sa radom, šest radnica je otišlo kod njih. To mi je u početku stvorilo problem, ali nije presudno uticalo na posao. Tokom privatizacije dosta fabrika iz tekstilne branše je zatvoreno. U mnogim mestima ima radnika koji bi rado seli za mašinu i dobili posao. Zorica kaže da kod nas radna snaga nije pokretna. Najčešće su u tranziciji bez posla ostali radnici srednje i starije generacije. Njima je teško da menjaju mesto boravka a o selidbi celog domaćinstva da se i ne govori. Nije ovde kao u Sjedinjenim Američkim Državama pa da se zbog posla putuje s kraja na kraj zemlje. Zato Zorica rešenje vidi u školovanju mladih ljudi. U Plandištu bi svake godine trebalo da se upisuje jedno odeljenje krojačica i krojača. Oni bi u tekstilnim pogonima u ovom mestu imali praksu. Posle mature odmah bi mogli da upišu prvi dan staža u radnu knjižicu. Ova ideja se dopada i nadležnima u Opštini, ali na tome je za sada sve i ostalo.

A kakav je to posao koji nezaposleni u Plandištu izbegavaju? Plata je 35.000 dinara. Radi se osam sati a kada ima posla i duže. Zorica objašnjava da ona prekovremeni rad dodatno plaća. Pored novca, zaposleni dobijaju i slobodne dane za te sate. Nekada jednostavno mora da se radi duže, jer „Zoneti“ radi lon poslove a tu se rokovi moraju poštovati ne u dan već u sat. Bez takve ažurnosti nema novih narudžbina i dalje saradnje. Ona objašnjava da je sa lon poslovima i počela svoj biznis.

– Dugo godina sam radila u „Planteksu“. To je preduzeće koje se bavilo šivenjem veša i sličnih tekstilnih proizvoda u ovom gradiću. Devedesetih godina je posla bilo sve manje, zbog međunarodnih sankcija. A 1998. godine pružila mi se prilika da počnem da radim sama. Počela sam kao predstavnik kompanije “Šifer“ iz Nemačke i to baš za lon poslove. Posle je došla „La Perla“ iz Italije. Ove kompanije radile su program muškog i ženskog rublja. Bio im je potreban neko ko zna da organizuje i kontroliše posao, kako bi sve što se isporuči bilo kvalitetno i u skladu sa njihovim zahtevima.

Zorica Petković je u početku organizovala posao preko tekstilnih fabrika koje su kod nas tavorile, kao šti su „Mideri“ Zrenjanin i „Mladost“ iz Bečeja. Tako je to išlo celu deceniju. Onda je „La Perla“ prodata. Sa novim vlasnikom posla je bilo sve manje. Ali, dok je jedan partner sve slabije poslovao, javio se novi. U preduzeće „Zoneti“ došli su predstavnici svetskih modnih kuća poput „Dolče-Gabana“, „Versaće“, „Kavali“. Za njih je preduzeće iz Plandišta šilo u lon programima muško i dečije rublje. U to vreme „Zoneti“ je radio i sa grupom “Arte“. Šili su za njih majice i dukseve.

– Tada je kod nas bilo zaposleno 110 radnika. Ja mogu da obezbedim posao, da nabavim nove mašine i proširim kapacitete. Međutim, kakva je sada situacija plašim se da neću imati koga da zaposlim, kaže Zorica.

Naša sagovornica naglašava da je spremna i da obuči nove radnike koji žele da se zaposle a nemaju iskustva. Obuka nije problem, jer za tri meseca moguće je da se nauči novi radnik da kvalitetno obavlja posao.

– Ali, ako se ovako nastavi, za par godina ću morati da zatvorim preduzeće ili da potražim radnu snagu van Srbije – kaže Zorica.

Vlasnica je svesna da bi uz veće plate bilo više zainteresovanih za posao. Ali, zaposlene bi mogla više da plati tek kada bi se više radilo i šilo. To podrazumeva veći obrt i otvara šansu ne samo za veće zarade već i za modernizaciju, kupovinu novih mašina i proširenje posla. Međutim, ovde je lakše naći novog poslovnog partnera, pa i tako renomiranog kao „Dolče-Gabana“, nego radnika.