Ehinaceja, lekovita biljka, koju su još Indijanci koristili kao protivotrov pri ujedu zmija, uspeva i kod nas

Da su seljaci iz Suvog Dola blizu Žagubice poslušali svog komšiju Ljubišu Radovanovića, pa umesto kukuruza i pšenice na njive podno Beljanice zasadili ehinaceju, nanu, mentu, origano, žalfiju ili čubru, danas bi ovaj kraj bio prava turistička meka.

„Komšijama nije bilo dovoljno ni to što sam im dokazao da sam od 6.000 dinara, koliko danas košta kilogram semena ehinaceje – ove nesvakidašnje lekovite biljke – na kraju godine zaradio čisto 2.000 evra“, priča Ljubiša, dodajući da je digao ruke od daljeg ubeđivanja.

„Govorio sam im da su Homolje idealne za sađenje lekovitog i začinskog bilja. Orijentacija na žitarice u ovom kraju je pogrešna. Ovo nije zemlja koja može da daje velike prinose kukuruza, pšenice, kao što je slučaj u Vojvodini gde istim zasadom dobijaju duplo veći prinos, što automatski dovodi do toga da naši proizvodi moraju biti skuplji, a samim tim i nekonkurentniji“, priča bivši novinar.

Ali, nije pomoglo. Ostali su skeptični i samo kažu: „Ali, ti si zato stalno u polju. Ima mnogo da se radi…“

Na pitanje kako je uopšte došao na ideju da se baci na proizvodnju egzotičnih kultura, Ljubiša kaže da je za sve „kriv“ njegov šurak koji mu je pre nekoliko godina iz Amerike doneo seme ehinaceje koju „preko bare“ koriste za lečenje gotovo svih boljki. Što i ne čudi ako se zna da su za ovu lekovitu biljku znali još severnoamerički Indijanci, pošto ona odatle i potiče i najbolje uspeva. Još od davnina su je koristili kod ujeda zmija i otrovnih insekata. Primenjuje se tako što bi, pošto isisaju otrov, natrunili bilje na mesto ujeda, a lišće žvakali kao protivotrov.

Danas je to nezamenjiva biljka u lečenju različitih bolesti. Od prehlada, kašlja, kijavice do podizanja kompletnog imuniteta organizma, urinarnih infekcija, lečenja herpesa, reumatičnog artritisa, kao i pomoćno sredstvo u lečenju kancera. Koristi se kao čaj, žvače kao osušena biljka, uzima u kapsulama ili tabletama, već u zavisnosti od toga šta se leči, ističe Radovanović.

Na pitanje kako da budemo sigurni da nije reč o nadrilekarstvu i da li ima bilo kakav sertifikat da je ova biljka tako efikasna, Radovanović kaže da su mu jedina potvrda originalnosti i lekovitosti njegovi stalni potrošači kojih je sve više. I koji u redu stoje pred kućom za kupovinu nekih od lekovitih i začinskih biljaka.

„U Srbiji još uvek ne postoji agencija za sertifikate koja izdaje markice da se zna da je to proveren proizvod i da je reč isključivo o organskoj proizvodnji“, kaže on.

Ali, dodaje, da je potvrda koliko su njegove začinske i lekovite biljke zaista prirodne i to što mu Institut „Josif Pančić“ otkupi svake godine gotovo čitav rod. Lane se dogodilo da je zbog potreba ovog instituta i sam ostao bez semena ehinaceje, jer su oni zaboravili da ostave malo za njega.

Ljubiša priznaje da nije ni pomišljao da će penzionerske dane provoditi na rascvetalim plantažama lekovitog i začinskog bilja, raznih boja i mirisa, da će uživati u prirodi, odnosno da će iskoristiti znanje poljoprivrednog tehničara, kao i ono stečeno u udruženju za lekovito bilje „Dr Jovan Tucaković“. Ne može, kako kaže, da dočeka naredno proleće i ponovo izađe u polje da baci seme i uzgaja svoje biljke. Tim pre što zna koliko je samo dece upravo ehinaceja spasla dosadnog kašlja, a da su tinkture ove biljke u alkoholu i medu pomogle u borbi protiv virusa i bakterija mnogima koji su svakodnevno pod stresom i ne stižu da misle na sebe dok ne osete slabost. Ova biljka ima antibakterijsko i antivirusno dejstvo. Njegovih 90 ari na kojima se gaji nana, menta, žalfija, ehinaceja, origano, neven, premali su, međutim, da danas zadovolje potrebe svih biljnih instituta i apoteka koje traže i otkupljuju ove proizvode.

„Već posle prve berbe sam shvatio da uopšte nisam pogrešio što njive nisam zasadio kukuruzom. Imao sam i do danas imam izvanredne prinose, jer klima ovog podneblja je slična onoj u Severnoj Americi, gde ehinaceja jedino i uspeva“. Na zaradu, takođe, ne može da se požali, iako sve radi ručno, bez upotrebe bilo kakvih hemikalija, a bilje najčešće prodaje kao suvu herbu. Kako bi sve bilo 100 odsto prirodno, svaki cvet bere isključivo ručno.

Jedini problem u ovom času Ljubiši prave sušare. Budući da je celokupnu proizvodnju sam isfinansirao, da od države nije dobio ni dinara za proširenje proizvodnje, sušenje bilja ide dosta teško i sporo. Traži se prostor gde bi se origano i ehinaceja osušili, a onda izneli na tržište. Okruženje je, ističe, bogato raznovrsnim lekovitim biljem. Njegovim sakupljanjem seljacima bi to mogao biti odličan izvor prihoda. Još kada bi država bar malo povoljnim kreditima pomogla ova domaćinstva, ohrabrila bi ih da uđu u nešto novo. Domaćin je, kako kaže, otišao i korak dalje, pa je počeo da pravi i sirupe od ehinaceje, nane, maline i koprive. Iako je za sada reč o malim količinama, sve veća potražnja, nateraće ga da proizvodnju proširi.

Ljubiša Radovanović planira da od naredne godine krene u uzgajanje i frangule-žbuna, vrlo retke biljne kulture na ovom podneblju čija se kora koristi, kao i macine trave koja se kao čaj koristi kod žena koje imaju problema sa plodnošću. I ovoga puta, vredni domaćin ide na sigurno, jer se već raspitao šta i kako treba činiti da bi biljka bila kvalitetna a rod očekivano dobar.

Za kraj dodaje da nastavlja da prati trendove kada je reč o začinskim i lekovitim biljkama. Jedino mu je žao, kako kaže, što se njegove komšije ne usuđuju da ga prate. Boje se novih tendencija. A nisu ni svesni da glavni svetski trend jeste upravo zdrava hrana, jer je sve manje ima. Biohrana je izvesno posao budućnosti, a za njenu proizvodnju u ovoj ekološkoj oazi Homolja ima više nego odličnih uslova.