Ехинацеја, лековита биљка, коју су још Индијанци користили као противотров при уједу змија, успева и код нас

Да су сељаци из Сувог Дола близу Жагубице послушали свог комшију Љубишу Радовановића, па уместо кукуруза и пшенице на њиве подно Бељанице засадили ехинацеју, нану, менту, оригано, жалфију или чубру, данас би овај крај био права туристичка мека.

„Комшијама није било довољно ни то што сам им доказао да сам од 6.000 динара, колико данас кошта килограм семена ехинацеје – ове несвакидашње лековите биљке – на крају године зарадио чисто 2.000 евра“, прича Љубиша, додајући да је дигао руке од даљег убеђивања.

Чудесни оригано

Љубиша нема примедби ни када је у питању узгајање оригана чија је земља порекла Азија, а без кога би пица била незамислива. Овај биљка која се негде зове и дивљи мазуран, расте и до пола метра у висину, а поред сиво-зелених малих листића који служе као зачин, има црвене или роза цветове, који од јула до октобра улепшавају вртове и балконе. Како се врло брзо разграна и повећа, потребно му је одмах дати већу посуду у којој ће расти. Чај од оригана помаже код бронхитиса, прехладе или упале грла. Код болова у желуцу и цревима треба уз јело пити и чај. Сакупља се у време цветања, од јула до октобра.
Одлично се узгаја, само тражи да се наводњава, има две до три бербе годишње тако да су приноси јако добри. Иста је ситуација и када је у питању матичњак.

„Говорио сам им да су Хомоље идеалне за сађење лековитог и зачинског биља. Оријентација на житарице у овом крају је погрешна. Ово није земља која може да даје велике приносе кукуруза, пшенице, као што је случај у Војводини где истим засадом добијају дупло већи принос, што аутоматски доводи до тога да наши производи морају бити скупљи, а самим тим и неконкурентнији“, прича бивши новинар.

Али, није помогло. Остали су скептични и само кажу: „Али, ти си зато стално у пољу. Има много да се ради…“

На питање како је уопште дошао на идеју да се баци на производњу егзотичних култура, Љубиша каже да је за све „крив“ његов шурак који му је пре неколико година из Америке донео семе ехинацеје коју „преко баре“ користе за лечење готово свих бољки. Што и не чуди ако се зна да су за ову лековиту биљку знали још северноамерички Индијанци, пошто она одатле и потиче и најбоље успева. Још од давнина су је користили код уједа змија и отровних инсеката. Примењује се тако што би, пошто исисају отров, натрунили биље на место уједа, а лишће жвакали као противотров.

Данас је то незамењива биљка у лечењу различитих болести. Од прехлада, кашља, кијавице до подизања комплетног имунитета организма, уринарних инфекција, лечења херпеса, реуматичног артритиса, као и помоћно средство у лечењу канцера. Користи се као чај, жваче као осушена биљка, узима у капсулама или таблетама, већ у зависности од тога шта се лечи, истиче Радовановић.

На питање како да будемо сигурни да није реч о надрилекарству и да ли има било какав сертификат да је ова биљка тако ефикасна, Радовановић каже да су му једина потврда оригиналности и лековитости његови стални потрошачи којих је све више. И који у реду стоје пред кућом за куповину неких од лековитих и зачинских биљака.

Иницијатива ПКС

Једино што Љубиши Радовановићу улива наду да неће остати један од ретких који се бави производњом лековитог и зачинског биља, јесте то што је у Привредној комори Србије покренута иницијатива да се овим малобројним произвођачима дају извесне субвенције за даљи рад, какве, иначе, већ постоје свуда у нашем окружењу.

„У Србији још увек не постоји агенција за сертификате која издаје маркице да се зна да је то проверен производ и да је реч искључиво о органској производњи“, каже он. Али, додаје, да је потврда колико су његове зачинске и лековите биљке заиста природне и то што му Институт „Јосиф Панчић“ откупи сваке године готово читав род. Лане се догодило да је због потреба овог института и сам остао без семена ехинацеје, јер су они заборавили да оставе мало за њега.

Љубиша признаје да није ни помишљао да ће пензионерске дане проводити на расцветалим плантажама лековитог и зачинског биља, разних боја и мириса, да ће уживати у природи, односно да ће искористити знање пољопривредног техничара, као и оно стечено у удружењу за лековито биље „Др Јован Туцаковић“.

Не може, како каже, да дочека наредно пролеће и поново изађе у поље да баци семе и узгаја своје биљке. Тим пре што зна колико је само деце управо ехинацеја спасла досадног кашља, а да су тинктуре ове биљке у алкохолу и меду помогле у борби против вируса и бактерија многима који су свакодневно под стресом и не стижу да мисле на себе док не осете слабост. Ова биљка има антибактеријско и антивирусно дејство.

Његових 90 ари на којима се гаји нана, мента, жалфија, ехинацеја, оригано, невен, премали су, међутим, да данас задовоље потребе свих биљних института и апотека које траже и откупљују ове производе.

„Већ после прве бербе сам схватио да уопште нисам погрешио што њиве нисам засадио кукурузом. Имао сам и до данас имам изванредне приносе, јер клима овог поднебља је слична оној у Северној Америци, где ехинацеја једино и успева“. На зараду, такође, не може да се пожали, иако све ради ручно, без употребе било каквих хемикалија, а биље најчешће продаје као суву хербу.

Како би све било 100 одсто природно, сваки цвет бере искључиво ручно.

Једини проблем у овом часу Љубиши праве сушаре. Будући да је целокупну производњу сам исфинансирао, да од државе није добио ни динара за проширење производње, сушење биља иде доста тешко и споро. Тражи се простор где би се оригано и ехинацеја осушили, а онда изнели на тржиште.

Хомољски бисери

Љубишини производи се могу наћи на готово свим сајмовима и изложбама лековитог биља, а да би окуражио своје комшије да се баце на прави посао и споје лепо са корисним, овај узгајивач је у свом селу основао и еколошку задругу „Хомољски бисери“.

Окружење је, истиче, богато разноврсним лековитим биљем. Његовим сакупљањем сељацима би то могао бити одличан извор прихода. Још када би држава бар мало повољним кредитима помогла ова домаћинства, охрабрила би их да уђу у нешто ново.

Домаћин је, како каже, отишао и корак даље, па је почео да прави и сирупе од ехинацеје, нане, малине и коприве. Иако је за сада реч о малим количинама, све већа потражња, натераће га да производњу прошири.

Љубиша Радовановић планира да од наредне године крене у узгајање и франгуле-жбуна, врло ретке биљне културе на овом поднебљу чија се кора користи, као и мацине траве која се као чај користи код жена које имају проблема са плодношћу. И овога пута, вредни домаћин иде на сигурно, јер се већ распитао шта и како треба чинити да би биљка била квалитетна а род очекивано добар.

За крај додаје да наставља да прати трендове када је реч о зачинским и лековитим биљкама. Једино му је жао, како каже, што се његове комшије не усуђују да га прате. Боје се нових тенденција. А нису ни свесни да главни светски тренд јесте управо здрава храна, јер је све мање има. Биохрана је извесно посао будућности, а за њену производњу у овој еколошкој оази Хомоља има више него одличних услова.

Сандра Илић