„Treba li nam škola za prijateljstvo? Nego šta.”, deo je nacionalne kampanje za borbu protiv depresije i rastuće stigme – NESALOMIV. Ko je doneo odluku da su čitanje, račun i crtanje važniji od drugarstva? Možemo li da ponovimo glasanje? Postoji li, ipak, negde neka škola za prijateljstvo?

Mnogi ljudi s kojima provodimo najvažnije trenutke u životu zapravo su nam se desili igrom slučaja. Roditelje, rođake, braću i sestre, s kojima imamo najdugovečnije bliske odnose, decu i unuke, nikoga od njih nismo imali prilike da izaberemo.

Zaljubljenost, povezana s većinom dugih romantičnih veza i brakova, utemeljena je na privremenoj nesposobnosti da razumemo ko je ta druga osoba, koja se neko vreme čini idealnom. Najveći broj ljudi nema lične odnose s kolegama s kojima rade, oni su za njih samo deo „manufakturnog pejzaža”. Ko će živeti u vašoj zgradi ili ulici jednaka je lutrija kao i penali u fudbalu.

Ako negde u životu imamo slobode, ona je sužena na mogućnost da biramo svoje prijatelje. Da neke osobe postepeno upoznajemo, dozvoljavamo im da nas vide u našim „originalnim izdanjima“, zajedno s njima prolazimo kroz probleme i iskušenja.

Ako shvatimo da smo pogrešili, ili muka pokaže da nemamo u svojoj blizini prave junake, potraga se može nastaviti; ako nas život od nekoga razdvoji, kao što nas je prethodno povezao sličnim interesovanjima, generacijskim preokupacijama ili profesijom, pozitivno iskustvo je uvek ohrabrenje i dobra osnova za nove susrete i razmene.

Još je važnije da ja jedino u reakcijama svog prijatelja mogu da shvatim šta mi se dešava i koliko sam se promenio, jedino na njegovom licu mogu da prepoznam ono što u sebi nisam u stanju da vidim. Na izvestan način, jedino kroz razmenu sa svojim prijateljem, kroz razgovor o onome što prethodno sam u sebi ne razumem, mogu da saznam ko sam i kako se (da li se) razvijam. Gotovo svi drugi odnos uključuje previše očekivanja, podrazumevanja i skrivanja, da bi ovako nešto i u njima bilo moguće

Prijateljstvo je voćka koja sporo dozreva

I jedino kroz žrtvu vremena, koncentracije ili saosećanja, kroz izgradnju zajedništva i onda negovanje prijateljstva, koje po definiciji ne donosi nikakvu direktnu korist, mogu da upoznam ne samo drugog kakav jeste već i da ocrtam granice svoje velikodušnost.

U porodici dajemo zato što sam već dobili, u zaljubljenosti zato što nam deluje da svega imamo i napretek, ali samo u prijateljstvu ima mesta za postepenu procenu šta i koliko treba dati, šta bi bilo neprincipijelno, kada prijatelja moramo da razočaramo i uskratimo ono što bismo nekome nebitnom olako pružili.

U prijateljstvu moramo da izgovorimo i najbolnije istine i da umemo da podržimo u zajedničkoj tišini.

I uprkos svemu ovome, niko nas nikad ne uči kako se prijatelji biraju, prepoznaju, podržavaju… Kako da budemo otvoreni i omogućimo otvorenost, a pred kim da ne rizikujemo? Kako da prepoznamo intimna pitanja u izrazu lica i kad da govorimo a kada da zajedno ćutimo? Nigde nema tih časova, udžbenika, nastavnika koji bi nam olakšali da izrastemo u prave prijatelje…Možemo li, dakle, da prekomponujemo škole tako da glavni predmet postane „Osnove drugarstva“?