Уместо давања свима помало ‘’на кашичицу’’ и убирања политичких поена, у НИП-у треба да остану само кључни пројекти од националног значаја, попут саобраћајне инфраструктуре

Србији су потребне јавне инвестиције, али то никако не сме да се ради онако како се предвиђа Националним инвестиционим планом (НИП), који је донет на брзину, без неопходног промишљања и без консултовања јавности, па отуда има и озбиљне мане. Њих је много, почев од широке листе самих пројеката од којих великом броју није место у НИП-у, јер је реч о нечем што се решава на локалном нивоу. И баш та чињеница, да се уместо малог броја заиста националних приоритета, многима даје ‘’на кашичицу’’ утицала је на оцену економиста да НИП више личи на предизборни него инвестициони документ. Посебно забрињава то што ће паре добијене продајом вредне државне имовине, каква су телекомуникације или банке, добрим делом отићи у подмирење неких текућих потреба. На страну то што се одавно зна да је држава лош и неефикасан инвеститор, а ипак се дозвољава да се огромне паре, добијене поменутом продајом државне имовине, концентришу у рукама само четири-пет министара који сами, без икакве контроле, одлучују како ће се та средства трошити. Због свега тога НИП би, чим се изабере нова влада, требало ревидирати, како би се избегле штете које могу настати.

Мањкав предлог

Ово су само неке од оцена економиста окупљених недавно за округлим столом који су на Економском факултету заједнички организовали Научно друштво економиста и Фонд за развој економске науке. Била је то и прилика да економисти дају своје виђење о томе како би било боље тај новац употребити. И ту није било готово никакве разлике у мишљењима, већ се само могао запазити можда другачији редослед тих алтернатива. Углавном је то било око враћања дела спољних дугова, реформе пензијског система и јавне управе, измирења обавеза по основу реституције или куповине квалитетних хартија од вредности страних компанија и банака.

Правила из 18. века

– Заиста је зачуђујуће да оно што је било нормално средином 18. века, у Србији почетком 21. века још многима представља новину. Реч је о томе да је још средњовековна француска монархија прихватила да се порези не могу прописивати без сагласности народних представника, да укупан износ пореза не сме прелазити доказани износ државних потреба и да мора постојати јавно полагање државних рачуна. У Србији у 21. веку народни посланици прихватају као дар с неба податак да је остварен буџетски суфицит, пренебрегавајући при том чињеницу да се ради о лошем планирању пореских прихода и расхода. Штавише, они прихватају да буду увучени у причу о томе како да се у оквиру НИП-а потроши тај суфицит, али и далеко већи износ приватизационих прихода. Уз све то, нема контроле таквог трошења пара, указује др Милић Миловановић.

Анализирајући до детаља НИП, др Милић Миловановић, професор Економског факултета, закључује да се у суштини ради о једном пројекту раскалашног трошења новца пореских обвезника. Ту се, наравно, поставља питање како је тако мањкав предлог могао да прође скупштинску процедуру и да буде уврштен у ребаланс буџета који има законску форму. Одговор није тешко докучити – реч је о очигледној доминацији извршне над осталим гранама власти.

У вези с тим Миловановић је упозорио да се план гура у ситуацији кад још није успостављен систем контроле трошења државних пара. Влада и Министарство финансија морају се контролисати, што се ради у свим земљама, а да се то код нас не жели потврђује и чињеница да Србија још нема државног ревизора.

У погрешном смеру

Што се самог плана тиче, којим се предвиђа да ће се у овој и наредној години инвестирати 1,6 милијарди евра, др Милић Миловановић каже да је видљиво да је рађен вратоломном брзином и да је корак у погрешном смеру. Наиме, иако улагања у саобраћајну инфраструктуру чине 26 одсто плана, само нешто мања ставка су субвенције у привреди на шта ће отићи 23 одсто укупних средстава, што отвара многа друга питања.

– Реализацијом НИП-а доћи ће до значајног раста државних издатака у БДП. Такође, значајно ће се проширити учешће државе у укупним привредним инвестицијама. Обе тенденције су са изразито негативним последицама које ће се огледати пре свега у смањивању стопа раста и кретању привреде у смеру супротном већини земаља у свету. Наиме, у свету се већ двадесет година уочава тренд смањивања учешћа државних издатака, а посебно издатака за инвестиције. Већина земаља је прихватила став да држава није добар инвеститор и да због тога инвестирање треба препустити приватној иницијативи – оцењује др Милић Миловановић.

Ако се буде спроводио, од овог плана највеће користи имаће политичари јер ће убирати поене, а индиректне користи грађевинске фирме, неке болнице и школе, или укупно око 300.000 људи, процењује др Мирослав Прокопијевић, председник Центра за слободно тржиште. А осталих око 7,2 милиона грађана Србије имаће само штете. Негативни ефекти НИП-а су инфлација у следећој години, поремећаји односа између јавних и приватних инвестиција, улагање у нереформисане секторе и повећање корупције. Држава са једне стране инвестира а с друге приватизује предузећа и тако „пресипа из шупљег у празно“.

Шта су алтернативе

Прокопијевић је изричит у оцени да су огромне паре од приватизације морале боље да се искористе. Прва ствар која је боља од плана јесте смањење пореза, чиме би се дао подстицај домаћој привреди. Друга боља сврха је реформа садашњег пензионог система који је веома скуп. Трећа ствар која би могла да се уради јесте подупирање реституције. Наиме, доста тога неће моћи да се врати у натури, део пара би могао да се искористи за обештећења старих власника, односно њихових наследника. Следећа добра намена је реформа јавне управе а наредна, отплата дела спољног дуга.

Слично размишља и др Млађен Ковачевић, научни саветник у Институту за спољну трговину, кад каже да је смањење фискалног терета веома важно за привреду јер би јој се оставило више простора за нормалан рад. Део пара би се могао усмерити у Регистар акција за око пет милиона људи који имају право на бесплатне акције. Подсећајући на веома лошу старосну структуру у Србији, Ковачевић се запитао зашто се део новца не би усмерио ка решавању проблема тзв. беле куге. Овај економиста је такође замерио што мала група људи, односно неколико министара скромног економског образовања, одлучује о толиким средствима. При томе не спори да је добро што се планирају улагања у инфраструктуру.

Далеко од Ирске

Подсећајући да значајан део пројеката из НИП-а нема национални значај, као што су рецимо улагања у вртиће и школе, већ је реч о нечем што је у домену локалних власти, мр Милојко Арсић из Цес-Мекона, оцењује да овај план треба редефинисати. У њему би остали само кључни пројекти од националног значаја, попут рецимо, Коридора 10.

На то да се мора имати у виду и сам инвестициони потенцијал који постоји у Србији скренуо је пажњу Стојан Стаменковић, уредник Месечних анализа и трендова Економског института. Наиме, ако би БДП порастао око седам одсто, а приватне инвестиције остале на нивоу на коме су сада, реализација свих планираних државних инвестиција из НИП-а, морала би да доведе до смањења личне и државне потрошње. А то је мало вероватно из политичког угла гледано, каже Стаменковић.

Указујући на недоумице које изазива овај план, др Божидару Церовићу, председнику Научног друштва економиста, посебно смета то што се њиме потискују приватни инвеститори. Отуд је био и посебно критичан према сваком прављењу паралеле између НИП-а и ирског модела. Јер, ирски је модел карактеристичан по наглом смањењу јавне потрошње, а код нас имамо повећање, као и по посредном улагању у људски фактор. По мишљењу др Љубомира Маџара, директора Института за стратегијске студије и развој УБК, кључни проблем у свему томе је што код нас влада не прави довољно разлику између капиталних и текућих прилива. Отуда и имамо ситуацију да се из капиталних прихода алиментира знатан део текућих расхода, што је веома лоше.

Кидричева комисија

У овом плану је најмање оних правих инвестиција, попут обилазнице око Београда, јер преовлађује оно што спада у домен буџетске потрошње. То и не чуди јер ових пет министара, преко којих у ствари и иде овај план, личе на некадашњу Кидричеву комисију, с том разликом што је она ипак била супериорнија, оцењује др Милан Ковачевић, стручњак за страна улагања. Истовремено, оваквим планом клизимо у неку врсту партијске државе, што је врло лоше. Утолико пре би требало учинити све да се идуће године овај план не спроводи, каже Ковачевић.

– Привредници подржавају НИП, указујући да је његова структура неповољна и да се релативно мало средстава предвиђа за поједине намене, попут рецимо пољопривреде. Отуд привредници и сугеришу ребаланс плана, како би се више пара усмерило у привреду – истиче Слободанка Ђиновић из ПКС.

Унеколико другачије размишља др Милан Шојић кад каже да је овај план јединствена прилика, која се неће више поновити, да држава има пара које се могу корисно уложити. Зато је и посебно важно обезбедити ефикасно коришћење тих средстава. На тој линији размишља и др Марко Секуловић, са Економског факултета у Нишу.

– Овој влади, која има низак проценат поверења у народу, посрећило се да са неподношљивом лакоћом дође до великих пара продајом државне имовине. Ту је главни проблем: нема гаранција да ће се та средства паметно искористити, оценио је др Секуловић.

К. Секулић