Za svaku kompaniju je veoma bitno da zna šta će se dešavati u određenom vremenskom periodu. Nijedna investicija ne može da se isplati za šest meseci, jer je reč o velikim sumama novca. Zato nam sigurno ne pomaže ako se poslovna klima često menja
Nenad Vuković
Naša obaveza prilikom potpisivanja ugovora o privatizaciji „Merime“ 2002. godine bila je da investiramo 43,3 miliona evra. Do sada je investirano više od 60 miliona evra. Razlog nije bio samo ispuniti cifru, već činjenica da je Henkel u Srbiji zaista postao regionalni centar na koji se kompanija oslanja, a to čini upravo zato što smo uspeli da se izborimo unutar našeg sistema u okviru CEE gde poslujemo u 25 zemalja i u preko 120 zemalja u svetu – ističe Nenad Vuković, predsednik Henkel Srbija, pozitivne efekte poslovanja ove multinacionalne kompanije.
U razgovoru za Magazin Biznis, Vuković kaže da je bio potreban određeni period da se postigne nivo organizacije, kvaliteta i edukacije ljudi, ali zato danas u centrali kompanije kažu da je Henkel u Srbiji dobro mesto za proizvodnju. Ne samo zato što je geografski blizu, već zato što je to kvalitet po svim standardima Henkela u svetu.
• Šta konkretno znači činjenica da ste regionalni centar?
– Henkel Srbija je regionalni centar za najavljenih 55 miliona potrošača, što je neka srednjoročna perspektiva. To praktično znači da je reč o centru za proizvodnju za tržište bivše Jugoslavije, kao i za Rumuniju, Bugarsku, Albaniju i u dugoročnoj perspektivi za Grčku i Tursku. Danas imamo situaciju da se izvozi na mnogo šire tržište. Pored već pobrojanih zemalja tu su i Poljska, Ukrajina, Italija i još neke zemlje Zapadne Evrope.
Ono što smo u međuvremenu postigli tiče se takozvane odgovornosti u biznisu, na primer: divizija deterdženti, čije je sedište u Beogradu, zadužena je za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju, u smislu vođenja poslovanja, marketinškog nastupa i ostalo. Isto tako, imamo određene oblasti gde su naši menadžeri, pozicionirani u Beogradu, zaduženi za tržište bivše Jugoslavije. U međuvremenu smo uspeli da dođemo do tog nivoa da su naši ljudi odlazili u inostranstvo i tamo se obučavali, zatim dobijali priliku da vode poslove u nekim drugim zemljama i nakon toga se vraćali u Srbiju. Tu mogu da ubrojim i sebe, pošto sam proveo neko vreme u centrali u Beču i vodio sam biznis deterdženata u Slovačkoj dve godine.
Opširnije u štampanom izdanju
