„Gruming“ je nega kućnih ljubimaca. Novosađanin Saša Ris se tome posvetio, osnovao akademiju, ima dosta polaznika, ustupa im franšizu i smatra da bi to za mnoge koji vole životinje mogao biti siguran posao na duge staze

Novosađanin Saša Ris ima filmsku biografiju. Karijeru je počeo kao pevač u operi Srpskog narodnog pozorišta, zatim spremio solo uloge u „Boemima“ i „Travijati“. Predomislio se i otišao na studije veterine. Ljubav prema životinjama odredila mu je i posao kojim se danas bavi. A to je „gruming“ – grooming. Vlasnik je i osnivač akademije Grumvej (Groom way) sa sedištem u najvećem vojvođanskom gradu. Nakon što diplomiraju, njegovi đaci ostaju u vezi sa njim kroz liniju franšizinga „Pufi pet“.

Za otvaranje salona za „gruming“ dovoljno je deset hiljada evra, pa bi to za mnoge koji vole životinje mogao biti siguran posao na duge staze. O tome šta „gruming“ znači, Saša Ris kaže:

– To je nega kućnih ljubimaca. Mada mnogi to izjednačavaju sa frizerskim salonima za pse, pojam „gruminga“ je širi. Ljudi danas borave u stanovima zajedno sa kućnim ljubimcima. Čovek i životinja nikada pre nisu bili tako blizu. To zahteva drugačije higijenske navike i za vlasnika i za ljubimca. Iz toga se razvio „gruming“ koji podrazumeva kompletnu brigu za kućnog ljubimca.

Naš sagovornik nam objašnjava da obuka za ovo zanimanje traje deset meseci. Predavanja se održavaju „on lajn“ edukacijom. Ima đake čak i iz SAD i Australije. U maloj prednosti su polaznici iz Srbije jer imaju i praktičan deo, koji se obavlja u prihvatilištu za pse u Sremskoj Mitrovici. Sem osnovnog programa, tu su i specijalistički kursevi od nekoliko meseci. U zavisnosti od toga šta izabere, polaznik plaća školarinu od 1.800 do 3.300 evra. Polaznici mogu da plate obuku u više rata.

– Interesovanja za rad ima, pa svake godine dobijamo više upita nego što upišemo polaznika. Nije dovoljno da neko želi da se bavi ovim poslom zato što je to danas moderno i može da donese dobru zaradu. Potrebno je da stvarno voli životinje i razume njihove potrebe. Bez toga nema ni zarade, ni uspeha. Radimo od 2009. godine a naši diplomci imaju znatnu prednost nad konkurencijom koja je u Srbiji uglavnom samouka – kaže Saša.

Šta uče polaznici Grumvej akademije? Saša objašnjava da se počinje sa psihologijom, negom, odgojem i treningom pasa. Uče se, zatim, osnove anatomije za ove životinje, kao i stručni predmeti koji su bliski veterini. Recimo, prva pomoć i oživljavanje, razne bolesti i njihovi simptomi. Grumer je posle vlasnika najbliži sa psom. On je prvi u prilici da prepozna promene i bolest i tada sugeriše vlasniku da psa odvede veterinaru.

– Kada dođe u salon da ulepša psa, vlasnik često nije svestan njegovih potreba. Grumer je zato tu da mu pomogne da razume potrebe ljubimca. Recimo, leti mnogi šišaju pse skoro do kože. A pošto psi nemaju znojne žlezde, odnosno imaju ih malo na stopalima, onda im se zbog frizure skine sloj dlake koji je prirodna izolacija od vrućine. Pas se muči pa može da postane agresivan. Kada bi vlasnici bolje razumevali njegove potrebe imali bi na ulicama daleko manje pasa lutalica pa i svih problema koje oni sa sobom donose. Zato je mnogo važnije imati pravi pristup prema ljubimcu jer on nije lutka.

Kada obuka prođe, polaznici traže posao ili češće kreću da rade sami.

– Oni dobijaju pomoć od Akademije ako se odluče da otvore salon. To je naš franšiza koncept koji im ustupamo pod povoljnim uslovima, odnosno uračunat je u cenu školarine za početnike. Tako stalno ostajemo u kontaktu, prenos znanja i iskustva pomaže im da uvek budu u korak sa svim trendovima iz ovog posla. Korišćenje naše franšize „Pufi pet“ pokazalo se kao prednost na tržištu.

O tome kako izgleda samozapošljavanje nakon škole, Saša Ris kaže:

– Za početak svakog posla najbitniji je dobar biznis plan. Salon od dvadesetak kvadrata dovoljan je za početnika preduzetnika. U naseljima koje zovemo gradske spavaonice posao se brzo razvija. Za alat, opremu lokala i kiriju potrebno je pet hiljada evra a isto toliko da se biznis održi u početku. Za razliku od drugih poslova, gruming već za šest meseci može da se isplati. Cene za jedan tretman se kreću od 4.000 dinara u Beogradu do upola toga u manjim gradovima. U razvijenim zemljama je uobičajeno da se pas vodi u salon jednom nedeljno, kod nas je to mesečno pa i ređe.

Saša kaže da salon koji ima 300 šišanja mesečno može dobro da radi. Mnogima će ova brojka izgledati prevelika, međutim u Beogradu ima 80.000 pasa, u Novom Sadu 60.000, a i u drugim većim gradovima se ona meri desetinama hiljada. Sa dva do tri šišanja dnevno može da se preživi, sa deset da se dobro zaradi, a u salonu koji prosečno radi, mesečna plata je zagarantovana. Vlasnik treba da radi svaki dan u mesecu sem nedelje oko osam sati dnevno. Akademija pomaže tako što ih prve dve godine oslobađa naknade za franšizu, a posle plaćaju od sedam do deset odsto prihoda, zavisno od usluge koju koriste. Važno je u početku imati više mladih pasa, jer će tako obezbediti posao za narednu deceniju pa i duže.

Sigurno je da će nakon prvih dobrih iskustava u salonu na preporuku dolaziti i drugi vlasnici. Ukoliko se posao širi i primorava vlasnika salona da pređe u veći lokal, bitno je da on bude jako blizu starog, jer odlazak negde dalje lako može da proredi dolaske mušterija. Pojedini će čak i promeniti salon. Sem posla koji je za nas neuobičajen, Sašu Risa od ostalih koji se bave biznisom izdvaja i to što ne traži pomoć i olakšice od države. Kaže da je na brojnim međunarodnim skupovima kojima je prisustvovao sretao kolege od Evrope do Japana, SAD i Australije i uverio se da su uslovi poslovanja u Srbiji prosečni.