Домаћа привреда се већ годинама сусреће са два фундаментална проблема: макроекономска стабилност постиже се само у кратким интервалима и није дугорочно одржива, а на микронивоу није дошло до суштинске трансформације знатног дела привреде

На политичарима је данас велика одговорност да се не угрози повезивање са ЕУ и стварање модерне државе са бољим животним стандардом њених грађана. Зато је боље окренути се будућности и ставити у фокус домаћу привреду а не стару инаџијску филозофију са ових простора. Јер, кад год смо примењивали инат, чак и у спорту, то је имало лош исход. Ако смо и завршавали прво полувреме резултатом један-нула или нерешено, утакмицу смо на крају губили. А Србија има потенцијале за развој сопствене привреде, уз одређене корекције у економској политици. Ту мислим, пре свега, на смањење јавне потрошње и стварање већег простора за нове инвестиције, чиме се утире пут и одрживој макроекономској стабилности. Више пажње се мора посветити и подизању сада ниске ефикасности на микронивоу, у предузећима. А у причи о привреди, кључ је њена већа конкурентност – истиче у интервјуу за Економетар проф. др Небојша Савић, декан Факултета за економију, финансије и администрацију (ФЕФА).

Већ сте издвојили основне проблеме домаће привреде. Како их решити?

– Српска привреда се већ традиционално, из године у годину, сусреће са два фундаментална проблема. С једне стране имамо проблем тзв. макроекономске стабилности, а с друге, микроекономске неефикасности. Макроекономска стабилност успоставља се код нас с времена на време, у кратким интервалима, али она није трајно одржива из неколико разлога. Први и основни разлог, ако говоримо о мерама економске политике и о томе како држава делује, јесте да већ годинама више трошимо него што стварамо. То се види и на нивоу јавне и код личне потрошње. Србија има највећу јавну потрошњу у региону јер се њено учешће у БДП креће између 45 и 50 одсто, зависно од тога који се износ посматра. Ово њено учешће морало би да се смањи на испод 40 одсто, значи за неких десетак процената. Већ одавно говорим да то није могуће урадити одмах, али се одмах мора кренути са обавезом да се сваке године јавна потрошња смањи за један и по проценат. У међувремену је дошло и до наглог раста плата, већег од раста БДП и продуктивности. Носиоци економских мера на то не реагују.

Промене у структури увоза

Какве све то последице има?

– Основни проблем је то што мањи део нашег националног колача остаје за инвестиције јер се већи део прелива у потрошњу. А то значи мање пара за обнову постојећег производног фонда и за нова улагања. Због тога све више морамо да се ослањамо на стране изворе финансирања инвестиција. Да бисмо могли нормално да се развијамо потребне су нам бар три милијарде долара годишњег прилива страних директних инвестиција. Уз неке друге изворе, пожељно је да се годишње генерише пет милијарди долара капитала. Пошто се потрошња не смањује, а сваке године потребан нам је све већи прилив капитала, то је „ланац“ који утиче на макроекономску стабилност. И то може да траје све док се једног тренутка не удари у неку границу која ће показати да доспеле обавезе према иностранству не могу даље да расту.

Слаба конкурентност

– Нама се, генерално, конкурентност побољшава последњих година, али недовољно. Ако бисмо је мерили неком оценом, наша је ишла нагоре. Али, остали наши конкуренти су у том погледу ишли много брже. Отуд је тај раст био недовољан, па нас је на ранг-листи Светског економског форума са 77. места у 2003. спустио на 91. место у 2007. години. Другим речима, темпо унапређења конкурентности код нас, упркос томе што је позитиван, није био довољан да обезбеди Србији не само побољшање положаја него ни задржавање раније позиције. Моје је дубоко уверење да будућност српске привреде зависи управо од тога којим ће се темпом конкурентност побољшавати. То би онда значило и наш знатно бољи положај на поменутој ранг-листи, неко 60. или бар 70. место – истиче др Савић.

Како затворити тај круг?

– Јако је важно да у међувремену повећање увоза има такву структуру да у њему доминирају капитална а не потрошна добра. Ако се буде увозило више машина и компоненти потребних привреди, и то сутра кроз нове производе почне да генерише већи извоз, онда је круг затворен и не постоји велика опасност тренутног задуживања. Али, ако тренутно задуживање буде усмерено у личну потрошњу и задовољавање потреба грађана, а не и на истовремени подстрек извозу, онда у једном тренутку тај ланац почиње да пуца.

Опширније у штампаном издању