Србија има два главна проблема: први је хронична незапосленост и одлазак у иностранство квалитетних младих људи, а други је платнобилансни дефицит

Странце не морате превише саветовати у шта је најбоље улагати. Они добро познају светско тржиште и структура улагања у Србију то јасно показује. Улаже се у индустрију окренуту искључиво домаћем тржишту коју увозна конкуренција не може угрозити због високих трошкова транспорта. Цемент, пиво, вода, млекарска, пекарска индустрија су од те врсте. Исто важи и за банкарство, телекомуникације, трговинске ланце. Улаже се и у део индустрије, попут дуванске, који је добро заштићен акцизама. Домаћи инвеститори су уочили и да је пољопривредно земљиште изузетно јефтино, па су ту улагања велика. Улаже се, наравно, и у некретнине, али ми се чини да би тај „балон могао брзо пући“. Вероватно би се исплатило улагање у луксузније старачке домове у градским центрима, као и у хотеле.

Овако је Небојша Катић, финансијски консултант који живи и ради у Лондону, одговорио у интервјуу за Економетар, на питање како би посаветовао странца који жели да улаже у Србију. Са Катићем смо разговарали о актуелним проблемима домаће економије.

– Издвојио бих два. Први је хронична незапосленост и одлазак у иностранство квалитетних младих људи. Други је платнобилансни дефицит. Кад је о овом првом реч, чини ми се да је он у Србији потцењен. Ако статистика не греши, апсолутан број запослених је и даље у паду, упркос статистички солидном привредном расту. То је катастрофа. Држава се већ данас суочава са старом популацијом и огромним трошковима социјалне и здравствене заштите. Продаја државне имовине неће моћи задуго да скрива и ублажава овај проблем. Буџетске муке тек предстоје. Невероватно је у којој се мери овај проблем занемарује.

Скромни ефекти

– Инострани инвеститори су важни, потребни, али нису одлучујући фактор развоја националне економије, како се непрекидно сугерише. Искуства свих успешних земаља у развоју показују да је кључ развоја везан за домаћу пословну елиту и дијаспору, ако је има. Да ли су српска пословна елита и дијаспора од такве врсте, или шта треба учинити да то постану, друго је питање. Једна веома запажена анализа ММФ-а показала је да се брже развијају земље које свој напредак базирају на домаћој штедњи и мање користе страни капитал.
Пример Србије то добро илуструје. Прилив инокапитала од 2000. године до данас, по свим основама (продаја државне имовине, инвестиције, донације, кредити) вероватно је већи од 25 милијарди долара. Према статистици Народне банке Србије, стране директне нето-инвестиције у Србију од 2000. године закључно са јуном 2007. године, износиле су око 9,6 милијарди долара (укључујући лиценце за мобилну телефонију). У истом периоду у земљу је ушло и 2,95 милијарди долара средстава од међународних донација. Истовремено, у периоду од 2000. до јуна 2007. године, спољна задуженост Србије је порасла за преко 14 милијарди долара, али је због отписа дугова (париског и лондонског клуба) регистровано нето-задужење од око 10,26 милијарди долара. На крају јуна 2007. спољни дуг Србије износи око 21,1 милијарду долара.
Толики прилив инокапитала, за непуних седам година, највећи је у историји Србије. Ефекти његове употребе, међутим, крајње су скромни. Огроман део капитала који у Србију улази, поново, преко високог увоза, завршава у иностранству. Србији остаје дефицит, огроман спољни дуг, задужени грађани и привреда, оцењује Катић.

Велики платнобилансни дефицит и раст спољњег дуга, уз убрзано задуживање грађана, други је комплекс проблема. Најкраће речено, Србија превише троши и има једну од најнижих стопа инвестиција у Европи. Домаћа привреда налази се тако између „чекића и наковња“. На једној страни су прецењени девизни курс динара и претерана либерализација увоза, а на другој огромне банкарске камате и провизије. А познато је да прецењени курс стимулише увоз и дестимулише извоз. Он и вештачки подиже куповну моћ становништва јер се за релативно мање динара може купити више робе.

Опширније у штампаном издању