Мора се тражити нови модел макроекономске равнотеже пошто је овај досадашњи, ослоњен на продају предузећа и обилан прилив капитала споља, већ исцрпљен. То је суштински проблем који би се јавио и да није кризе

Boško Živković

Домаћа економија је у озбиљним недаћама и дефинитивно улази у рецесију. Видљиво се увећавају негативне стопе раста индустријске производње и смањује обим промета у малопродаји. Уз то, опадају и извоз и инвестиције. Зато је питање да ли јесмо или нисмо у рецесији реторичко, а дискусије око тога могу само нанети штету. Оклева се, уместо да се брзо реагује. То је важно и због тога што садашња светска криза има једну необичну особину – унутар ње постоји механизам појачавања. Дакле, на жариште кризе мора се брзо и промишљено деловати. То основно жариште чине превелика унутрашња потрошња, пре свега државна, која би морала да се смањи. Истовремено, треба све учинити како би се очувала девизна ликвидност земље. Србији је, отуд, из више разлога потребан стендбај аранжман са ММФ-ом, као и активирање већ одобрених и у парламенту ратификованих кредита, намењених углавном развоју инфраструктуре. Притом се мора имати у виду да ти аранжмани и мере које се предузимају ради амортизовања последица светске економске кризе представљају својеврсну „куповину времена“, али не решавају суштински проблем. Реч је о томе да је већ исцрпљен досадашњи модел равнотеже, ослоњен на продају предузећа, на обилан прилив капитала споља и његово преливање у потрошњу. Мора се тражити нови модел равнотеже – истиче у интервјуу за Економетар др Бошко Живковић, професор београдског Економског факултета и члан Економског савета премијера Владе Србије, Мирка Цветковића.

• Колико је онај први пакет мера и овај други, на линији оног што и Ви лично мислите да би ваљало урадити?

– Када је реч о првом пакету мера треба бити фер и рећи да је он формулисан пре него што је формиран Економски савет. Те мере су, по мом мишљењу, у основи добре и на линији су оног што се радило у свету. Један од покретача кризног процеса је смањење понуде кредита. Предузећа немају обртни капитал, пада им производња уз све веће проблеме код пласмана робе у извоз. Поремећај се враћа назад у банке и кредити постају све мање и мање наплативи. Готово све земље у свету покушавају сада да раскину тај механизам повратне негативне спреге реалног и финансијског сектора. И владин пакет мера је усмерен на то. Моја једина резерва тиче се кредитирања куповине потрошачких добара. То не решава онај основни проблем, али зато помаже, рецимо, крагујевачкој „Застави“. Мере из социјалног домена још су у припреми па их је незахвално оцењивати. Генерално гледано, и оне су на линији онога што се ради у многим земљама, па и у много развијенијој Словенији. Идеја је да се предузећа мотивишу да гледају на мало дужи период и да се сачувају радна места.

• Шта се још мора урадити како би се деловало и на поменута жаришта економске кризе?

– Кад је реч о државној потрошњи, морао би се сасећи добар део издатака за инвестиције и субвенције разних врста. Тога има јако много и то је скривено у разним буџетским позицијама. Подсетићу да је раније благовремено упозорено, управо са скупа на Економском факултету, да је идеја о НИП-у погрешна и штетна. Било би много боље да су те паре сачуване. Држава је могла да се фокусира само на крупну инфраструктуру, уместо што је новац одлазио и за намене које се сада не могу ни препознати. Када су средином марта почели преговори са ММФ-ом, били су важни захтеви који су се поставили у вези са јавном потрошњом. Брана је морала да се постави и за плате у јавном сектору, у виду замрзавања или на неки други начин. Под лупу би требало ставити и издатке за пензије. То су болне ствари и то је за политичаре велики ризик. Али, њега је тешко проценити јер ми и не знамо како функционишу садашње коалиције.

Опширније у штампаном издању