Многи странци су препознали лепоту ручно рађених минђуша и огрлица Драгице Тркље
Када је пре осам година напустила посао медицинске сестре, Драгица Тркља из Сечња није претпостављала да ће јој за неколико година једино бити жао што то раније није учинила. Прва неизвесност како ће и шта ће без редовне плате, и то у часу када јој троје деце још није ни школу завршило, Драгица Тркља је пресекла не оклевајући да ради ни пољске послове за надницу. Убрзо је у помоћ притекао и муж који је такође добровољно отишао из фирме.
– Деца су сваког дана ишла у школу удаљену од куће 35 километара, што значи да им је требало дати паре за аутобуску карту. А онда, требало је новца и за све остало – храну, обућу, књиге, огрев, прича Драгица. Рад са психијатријским болесницима морала је да напусти, не само због тешких услова рада већ и из других разлога.
– Када сваки дан гледате људе који су завршили у једној таквој установи, а знате да међу њима има и оних који су ту баш зато што су остали без посла, а нису могли да се помире са чињеницом да не могу више да прехрањују породицу, чврсто сам решила да узмем ствар у своје руке. Деца нису смела да осете да немам, или не могу, искрена је Драгица.
Бавећи се пољским радовима схватила је да боје жита, детелине, сунцокрета, кукуруза, онакве какве су током лета, жели да сачува и преко зиме. А како другачије него да почне биљке да пресује и од њих прави слике. Пре тога јој никада ништа слично није падало на памет. Нити је знала да има дара за наиву. Не само што је сама себи то временом потврдила, већ то чине и други. Наруџбине јој стално стижу. Данас, то више нису само слике од пресованог цвећа, већ накит и плетене торбе које сама тка на разбоју. Прве три слике које је направила од пресованог пољског цвећа продао је син док је био у Београду. Од тих пара је купио патике, у намери да их поклони брату, а онда их је дао комшији који није имао шта да обује.
Када сам то чула, била сам још одлучнија да наставим са прављењем слика. Деца су ми много помагала. Син је већ радио акварел, уписао је дизајн, а онда је „ускочила“ и ћерка у паузи испита. Истовремено, док ми је помагала и осликавала накит, завршавала је и курс ткања, испричала нам је Драгица.
Минђуше и огрлице су почели да праве сасвим случајно, ослушкујући шта тржиште тражи. Да не буде скупо, а лепо и за сваку прилику. Наравно, додаје, било је важно и да набавка материјала од кога ће се све то правити не буде велики издатак. Јер се није имало. Све што су зарадили у међувремену и Драгица и њен супруг улагали су у школовање деце.
Минђуше и огрлице израђују од „дас масе“, односно од врсте глине која се лако моделира. Све што се направи од ове масе мора да се прелакира најмање два пута, како би накит остао вечно леп и као нов. Потом се осликава разним бојама. Тако да данас нема дезена минђуша или огрлица које даме не могу уклопити уз гардеробу.
Први накит је ћерка продала нудећи га по студентским домовима у Београду. Већи је проблем био ући у неки дом, него продати. Имала је среће. Продаја је ишла доста добро, тако да смо изнова моделирали нове минђуше и осмишљавали како да их дезенирамо, каже Драгица.
