Stavite na papir sve prednosti i snagu koju ima iskrenost, pa ćete shvatiti da bez nje jednostavno ne možete da funkcionišete

Oduvek sam bio veliki zagovornik iskrenosti. U stvari, više od dvadeset godina zagovaram tu ideju pred svima koji žele da me slušaju.

Kako sam otišao u penziju, shvatio sam da sam potcenjivao činjenicu da je iskrenost, zapravo, tako retko prisutna u poslovnoj praksi. S pravom to mogu da nazovem najvećom skrivenom prljavom tajnom poslovanja.

A to jeste veliki problem. Nedostatak iskrenosti i otvorenosti u osnovi blokira pojavu pametnih ideja, brzo reagovanje i dobre ljude čiji je doprinos naš najveći potencijal. Potiskivanje iskrenosti lako može da dovede do propasti.

Kada postoji iskrenost, sve jednostavno brže i bolje funkcioniše. Samo, upamtite da iskrenost nikad nećete ostvariti stoprocentno.

Kada govorim o “nedostatku iskrenosti”, ne podrazumevam nečasnu, tendencioznu neiskrenost. Govorim o tome koliko nas, isuviše često, ni slučajno ne izražava ono što misli, bez uvijanja. Ne komuniciramo otvoreno niti iznosimo ideje koje mogu da podstaknu istinsku razmenu mišljenja. Jednostavno, ne otvaramo se. Umesto toga, za sebe zadržavamo komentare ili kritike. Držimo jezik za zubima da bi se drugi bolje osećali ili da bismo izbegli sukob, a ublažavamo loše vesti da bismo održali očekivanja. Za sebe zadržavamo stvari, brižljivo čuvajući informacije.

Sve su to uobičajene pojave nedostatka iskrenog i otvorenog stava koje mogu da nanesu ogromnu štetu.

A ipak, nedostatak iskrenosti prožima skoro svaki aspekt poslovanja.

Tokom putovanja u poslednjih nekoliko godina, naslušao sam se storija koje su mi ispričali menadžeri iz stotina različitih kompanija, u kojima su preovladavale teme o potpunom nedostatku iskrenosti, svakodnevno prisutnom, prilikom svih radnih sastanaka, od revizije budžeta i analize proizvoda do sastanaka o strategiji. Ljudi govore o birokratiji, nivoima, politikantstvu i lažnoj ljubaznosti koju pokreće nedostatak iskrenosti. Traže odgovor na pitanja kako da njihova kompanija postane mesto u kojem zaposleni svoja stanovišta u vidu otvorenih karata stavljaju na sto, o svetu govore realno i iz različitih uglova razmatraju ideje.

Najčešće čujem da se iskrenost i otvorenost ne nalaze u proceni radnog učinka.

U stvari, toliko to često čujem da na kraju uvek pitam svoje slušaoce da mi podizanjem ruku odgovore na pitanje koliko ih je u poslednjoj godini prisustvovalo sastanku koji je bio otvoren, na kojem su se stvari iznosile pravo u lice, nakon čega su znali šta tačno moraju da poboljšaju i koje im je mesto u organizaciji.

Tokom “dobrih” dana oko 20 procenata njih bi diglo ruke. U najvećem broju slučajeva, procenat je bio oko 10.

Interesantno je da kada bih preusmerio postavljeno pitanje i publiku zapitao koliko često oni iskreno i otvoreno procenjuju rad svojih ljudi, brojke nisu bile ništa bolje.

Zaboravite na spoljnu konkurenciju kada je vaš najveći neprijatelj sakriven u načinu na koji unutar organizacije komunicirate jedni sa drugima!

Pogledajmo na koji način iskrenost vodi ka ostvarenju pobede. Postoje tri glavna načina.

Pre svega, iskrenošću se više ljudi uvlači u razgovor, a kada je više ljudi uključeno u razgovor zamisao se oplemenjuje, i to svi vrlo dobro znamo. Pod tim podrazumevam da veći broj ideja ispliva na površinu, o njima se razgovara, one se raščlanjuju, dopunjuju i poboljšavaju. Umesto da se svi zatvore, svi se otvaraju i uče. Svaka organizacija – ili jedinica ili tim – koja uvlači veći broj ljudskih mozgova u razgovor, ima neposrednu prednost.

Drugo, iskrenost daje brzinu. Kada se ideje otvoreno iznose, o njima se brzo može polemisati, one se mogu proširiti i na osnovu njih se može delovati. Taj pristup – isplivati na površinu, polemisati, poboljšati, odlučiti – nije samo prednost, već i neophodnost na globalnom tržištu. Zasigurno da bilo koje novopokrenuto preduzeće bilo da u njemu radi pet komšija, bilo da se ono nalazi u Šangaju ili u Bangaloreu može brže da se kreće od vas, za početak. Iskrenost je jedan od načina da držite korak.

Treće, iskrenošću se smanjuju troškovi, i to priličan broj, iako se nikad sa sigurnošću neće moći izračunati koliko. Samo pomislite kako ona eliminiše potrebu za održavanjem besmislenih sastanaka i pisanjem besmislenih izveštaja koji samo potvrđuju da su svi već upoznati. Samo se zapitajte kako iskrenost može da nadvlada i potisne nakićene slajdove urađene u “pauer pointu”, dosadne prezentacije i ubitačne tajne sastanke sa otvorenim razgovorima, bilo da se oni vode o strategiji kompanije, uvođenju novog proizvoda ili nečijem radnom učinku.

Stavite na papir sve prednosti i snagu koju ima iskrenost, pa ćete shvatiti da bez nje, jednostavno, ne možete da funkcionišete.

Kada se uzmu u obzir sve prednosti koje sa sobom donose iskrenost i otvorenost, morate se zapitati, zašto nismo više iskreni i otvoreni?

Koreni problema su duboko usađeni.

Činjenica je da nas još od detinjstva uče da ublažavamo loše vesti i pažljivo rukujemo delikatnim pitanjima. U svakoj kulturi je tako, u svakoj državi i svakoj društvenoj klasi. Isto je da, bez obzira na to da li se nalazite na Islandu ili u Portugalu, nećete iznositi primedbe na račun kuvanja vaše majke, niti ćete najboljem prijatelju reći da je debeo, niti ćete postarijoj tetki reći da vam se baš ne dopada poklon koji vam je darovala na venčanju. To se, jednostavno, ne radi.

Čista klasika je ono što se desilo na jednoj koktel zabavi u predgrađu, na kojoj smo nedavno bili. Uz belo vino i suši, žena koja je stajala u jednoj grupici počela je da oplakuje sudbinu ovdašnjeg nastavnika muzičkog vaspitanja u osnovnoj školi. Ostali gosti su se složili u konstataciji da učenici četvrtog razreda gotovo svakog nastavnika lako mogu poslati u ludnicu. Na svu sreću, baš pre nego što će kanonizovati nastavnika muzike jedna gošća se uključila u razgovor rekavši: “Jeste li ludi? Taj nastavnik ima petnaest nedelja raspusta godišnje!” Obratila se lekaru koji je stajao u toj grupi i koji je klimao glavom izražavajući svoje slaganje. “Roberte, ti svaki dan donosiš odluku koja može značiti nečiji život ili nečiju smrt. Sigurno da nisi naseo na ovu tužnu priču, zar ne?”

Toliko o razbijanju laganog ćaskanja. Nova gošća je naterala ostale da se raziđu, nije slučajno da su gotovo svi krenuli ka baru.

Iskrenost, jednostavno, ljudima ide na živce.

To je bio samo jedan bezazlen primer, naravno, ali nastojeći da shvatite iskrenost, zaista pokušajte da shvatite ljudsku prirodu. Stotinama godina psiholozi i sociolozi proučavaju zašto ljudi ne govore ono što misle, a filozofi i duže, više od nekoliko hiljada godina razmišljaju o toj istoj temi.

Moja dobra prijateljica, Nensi Bauer, je profesor filozofije na univerzitetu Tafts. Kada sam nju pitao da mi iznese svoje mišljenje o iskrenosti, rekla mi je da je većina filozofa došla do istih zaključaka do kojih je doprla i većina nas laika sa godinama i iskustvom. Na kraju uviđate da ljudi ne iznose svoje mišljenje jer je tako, jednostavno, lakše. Kada otvoreno kažete kako stvari stoje, veoma lako možete da dovedete do haosa – besa, bola, konfuzije, tuge, prezira. Situaciju pogoršava i vaše osećanje da ste u obavezi da taj haos i ispravite, što može biti veoma neprijatno i čudno i što može da vam oduzme dosta vremena. Stoga, nedostatak iskrenosti opravdavate tako što iznosite mišljenje da se na taj način sprečava da druga osoba bude tužna ili bolna, da prećutkivanje ili iznošenje tek dela bezazlene laži jeste ono što je prikladno da se uradi. U stvari, Nensi tvrdi da klasični filozofi, poput Imanuela Kanta, iznose snažne argumente u korist stanovišta da je neiskrenost, u osnovi, gledanje vlastitog interesa, ništa drugo sem što olakšavate sebi život.

Nensi mi kaže da je Kant izneo još jednu činjenicu. On je govorio da su ljudi često u velikom iskušenju da ne budu iskreni jer ne sagledavaju situaciju u celini. Brine nas da kada iznosimo svoje mišljenje a vest nije dobra, da postoji velika šansa da ćemo da otuđimo druge ljude. Ali, ne vidimo da je nedostatak iskrenosti krajnji oblik otuđenja. “Za Kanta je ovo velika ironija,” kaže Nensi. “On je verovao da, kada ljudi izbegavaju da govore iskreno i otvoreno da bi pridobili naklonost drugih ljudi, u stvari uništavaju poverenje i da na taj način na kraju dovode i do erozije društva.”

Rekao sam Nensi da se isto može reći i za eroziju preduzeća i poslovanja.

 “Veština pobeđivanja” Džeka Velča, bestseler u oblasti biznis literature, odmah nakon objavljivanja na engleskom jeziku 2005. pojavila se i na našem tržištu u produkciji Adižesa za Jugoistočnu Evropu. Autor knjige, nekadašnji direktor General elektrika, proglašen je i za najuspešnijeg menadžera svih vremena, prema anketi visokotiražnog Njujork Tajmsa.

Uz pomoć koautora knjige Suzi Velč, ugledne urednice časopisa Harvard Biznis rivju, poslovna filozofija otvorenog stila Džeka Velča po principu: biti najbolji, pretočena je u knjigu koju je stručna kritika nazvala Biblijom modernog poslovanja.

 Knjiga Džeka Velča “Veština pobeđivanja” nedavno je objavljena u izdanju Adižes instituta (adizesbg@eunet.yu tel. 011 26 22 324). Uz saglasnost izdavača, Magazin Biznis objavljuje deo iz ovog bestselera koji je u svetu već zabeležio milionske tiraže.