Bračni par Vukadinović odlučio je u vreme najveće krize, 1993. godine, da počne sa proizvodnjom i preradom mleka. Početnim kapitalom od 5.000 maraka razvili su savremenu fabriku koja se danas prostire na 9.000 kvadratnih metara, zapošljava 150 radnika i prerađuje 70 tona mleka dnevno. Nedavno su napravili distributivni centar u Beogradu, uz pomoć koga će lakše snabdevati 2.000 prodajnih mesta širom Srbije

Na samo tri kilometra od Mladenovca, u selu Granice, nalazi se jedna od prvih privatnih mlekara u Srbiji. Ime „Granice“ dobila je po istoimenom selu, a osnovana je 1993. godine, u vreme najveće krize i hiperinflacije. Dragan Vukadinović, po profesiji elektrotehničar, tada je odlučio da napusti posao na državnoj železnici i krene u privatni biznis – proizvodnju i preradu mleka, iako nisu imali ni krave, ni mleko, ni aparate i mašine za preradu mleka. Njegova supruga Svetlana, koja je radila kao medicinska sestra u bolnici u Mladenovcu, podržala ga je u ideji, iako u samom startu nije bila sigurna u uspeh. Rođaci i prijatelji su uglavnom bili skeptični, jer u to vreme privatni sektor u mlekarskoj industriji nije bio razvijen.

– Sredinom te 1993. godine bila je hiperinflacija i plate koje smo primali vredele su sve manje. Moj suprug Dragan je oduvek želeo da se bavi nekom proizvodnjom i dvoumio se između prerade mesa i mleka – objašnjava Svetlana Vukadinović, danas direktor marketinga mlekare „Granice“.

U razgovoru za Ekonometar ona ističe da je možda najzaslužniji za odluku da se krene u proizvodnju i preradu mleka bio – deda Toša! Naime, razmišljajući o budućem poslu Dragan Vukadinović je posetio malu privatnu radionicu-mlekaru u Mihajlovcu koju je tada držao čovek u tom kraju poznat kao deda Toša.

– Video je kako on ispod jednog kazana sa mlekom loži šašu i pomislio da bi bilo mnogo efikasnije grejati kazan strujom. Odmah je u svojoj glavi konstruisao rešenje i to mu se jako dopalo, pa je odlučio da se bavi mlekom – priseća se Svetlana.

Porodični biznis sa mlekom krenuo je iz porodične kuće Vukadinovića koja je napravljena 1934. godine kao prva građevina od čvrstog materijala u Granicama. Njeni temelji još uvek stoje na istom mestu i u njoj je Dragan, zvanično vlasnik i generalni direktor firme, odlučio da napravi malu mlekaru. U početku je zapošljavala petoro radnika.

– Moj svekar nam je dao tadašnjih 5.000 maraka da preuredimo kućicu i pripremimo je za mlekaru, jer je bilo neophodno pribaviti sve dozvole od sanitarne, veterinarske, poljoprivredne inspekcije. To je bio naš početni kapital.

Svetlana je bila uz supruga, ali je ipak zadržala svoj posao medicinske sestre. Nisu imali nijednu kravu, ali su postigli usmeni dogovor sa meštanima da mogu da računaju na njihovo mleko. Sela oko Mladenovca bila su tada pretežno stočarska. Svi su ih gledali sa nevericom, ali je Dragan uporno ponavljao – malo drugima, a verovatno više sebi – „ako ne pokušam neću znati da li mogu da uspem“.

– Dok je pribavljao dozvole po raznim ministarstvima naišao je na službenika koji mu je preporučio da se javi profesoru Predragu Puđi koji predaje mlekarstvo na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Kupili smo jedan duplikator, kazan od kog smo počeli posao, i pozvali profesora da nas poseti. Taj dan kada nam je objasnio osnove proizvodnje i prerade mleka – 4. jul, obeležavamo i danas kao dan firme i naš lični praznik.

Ipak, nije sve išlo tako glatko. Kada je profesor Puđa trebalo da dođe u Granice, Dragan je krenuo po selima da sakupi obećano mleko, kako bi imali dovoljno sirovine za rad. Malo je reći da je bio iznenađen kada su domaćinstva odbila da mu predaju mleko. Proradila je zavist i ljubomora, iako niko nije verovao da će mlekara biti uspešna. Na kraju je na pijaci kupio 50 litara mleka, rizikujući kakvog je kvaliteta jer ga kupuje bukvalno od onoga na koga naiđe. Pošto im je profesor objasnio kako funkcioniše mlekarstvo i kako se proizvode osnovni mlečni proizvodi, počeli su najpre da prave jogurt, kiselo mleko i pavlaku. Koristili su pojedine grčke kulture za jogurt, koji su tada prodavali na točenje: kanistere sa slavinom su delili prodavcima u prehrambenim radnjama a onda se jogurt točio u staklene flaše.

– Naš prvi veliki partner bila je pekara „Klas“ iz Beograda, tada još u državnom vlasništvu, sa kojom smo uspeli da dogovorimo saradnju. Svideo im se naš jogurt i lepo smo sarađivali dve, tri godine, dok jednog dana nije smenjen direktor. A njegov naslednik je preko noći odlučio da ne želi više mlečne proizvode „Granice“ u svojim pekarama! Tako smo izgubili veliko tržište za koje smo najvećim delom proizvodili i u trenutku nismo znali šta da radimo sa mlekom koje smo morali da nastavimo da prikupljamo, da ne bismo izgubili poverenje proizvođača mleka – objašnjava Svetlana.

Ipak, radnici zaposleni u njihovoj mlekari „Granice“, podržali su ih u toj teškoj situaciji. Odlučili su da ostanu da rade i prave proizvode od mleka, po cenu da plate budu manje ili da se na primanja malo i sačeka. Krenuli su svi zajedno da nude proizvode po manjim prodavnicama i da formiraju šire tržište, kako bi nadoknadili velikog izgubljenog klijenta – „Klas“. I uspeli su. Svi su se razmileli po manjim prodavnicama i pekarama i na više mesta uspeli da dostave svoje proizvode novim potrošačima.

Najsavremenije mašine za proizvodnju i ambalažiranje mlečnih proizvoda uvezene su iz Nemačke i Italije Strateški– Uposlili smo još ljudi, primili komercijalistu i ubrzo počeli da radimo sa pekarama u Beogradu. Poznate pekare, poput „Tome“ i „Trpkovića“, već dugo su naši dobri poslovni partneri. Počeli smo da pravimo i sir „Gauda“, zatim sir „Kosmajac“, pa krem sireve. Vremenom su Vukadinovići počeli da šire posao i za izgradnju novih pogona kupili su plac preko puta porodične kuće. Počeli su da nabavljaju italijanske i nemačke mašine za pakovanje, krenuli da posećuju sajmove i prate trendove u mlekarskoj industriji. Danas je mlekara „Granice“ najsavremenija fabrika mlečnih proizvoda koja se prostire na 9.000 kvadratnih metara i ima projektovani kapacitet od 100 tona dnevne prerade mleka.

– Trenutno imamo 150 zaposlenih radnika. Imamo šest tehnologa, jednog mikrobiologa, svoju biohemijsku i mikrobiološku laboratoriju u kojima ispitujemo kvalitet mleka. Imamo i krioskop koji otkriva dodatu vodu, jer smo ranije imali problema sa raznim „dodacima“ koje su ljudi ubacivali u mleko koje su nam predavali. Već nekoliko godina u proizvodnji primenjujemo najviše standarde poput HACCP i ISO 22000.

Sada mlekara „Granice“ ima oko hiljadu domaćinstava kao svoje dobavljače i dnevno sakupi 70 tona sirovog mleka na području Mladenovca, Aranđelovca, Topole, Rače, Smederevske Palanke, Kragujevca, Velike Plane, Velike Krsne i Smedereva. Vozni park čini 30 kamiona – sa cisternama za mleko i obični za razvoz proizvoda. Poseduje i takozvanu „sterilu“ – poseban deo namenjen samo za sterilno mleko.

– Za širenje posla smo samo u početku koristili kredite, a kasnije smo sve investicije realizovali svojim akumuliranim kapitalom. Zarađeno smo ulagali u proizvodnju, kupovinu novih mašina i vozila. Danas nemamo nikakve obaveze prema bankama ili drugim finansijskim institucijama.

Svetlana kaže da je za brz razvoj firme zaslužno i učešće na tenderima na kojima su dobili neke veće poslove, pa tako danas snabdevaju pojedine bolnice, škole, vrtiće, Kolubaru Lazarevac, Železaru Smederevo.

Posle šest godina poslovanja mlekare „Granice“, Svetlana konačno napuštasvoj posao u zdravstvenoj ustanovi u Mladenovcu 1999. godine i potpuno se posvećuje porodičnom poslu. U firmi se bavi marketingom, posećuje sajmove i zadužena je uglavnom za kreativne poslove. I sinovi su uključeni u porodični biznis, pa tako stariji Ivan (33) radi na pakovanju, dok je mlađi Nemanja (28), ekonomista po obrazovanju, odlučio da se bavi voćarstvom (vidi okvir).

– Nedavno smo kompletno redizajnirali sve proizvode i dali im jednu zajedničku notu i znak koji nisu imali do sada. Sarađivali smo sa profesionalcima i mislim da smo uradili dobar posao. Posle 20 godina prvi put smo počeli da se reklamiramo i na televiziji, ali naša prava reklama sve ovo vreme bili su sajmovi i zadovoljni potrošači koji su prenosili priču „od usta do usta“.

Visokokvalitetni proizvodi mlekare „Granice“ mogu se naći na 2.000 prodajnih mesta, od Novog Sada do Prokuplja. Trenutno su u pregovorima za izvoz u Rusiju, ali Svetlana kaže da tek moraju da istraže uslove i cene, jer su proizvodni kapaciteti dovoljni za domaće tržište. Rusi su uglavnom zainteresovani za dugotrajne proizvode, a dopao im se i jogurt koji, prema njenim rečima, može da traje do 20 dana.

– Mislim da bi mlekare trebalo da se udruže! Nama je strateški proizvod jogurt, nekome kačkavalj, nekome možda namazi ili kajmak. Udruživanjem bismo mogli da napunimo šleper mlečnih proizvoda koji bi išao za Rusiju i tako bismo zajednički nastupali na jednom velikom tržištu.

„Granice“ su nedavno napravile distributivni centar u Beogradu, na površini od 38 ari. Tu se nalaze hladnjače, tako da ne moraju svi distributeri da dolaze po robu u Mladenovac. Pored planova vezanih za rusko tržište, do sada su izvozili samo sirovo mleko u Crnu Goru i nešto malo na Kosovo i Metohiju.

– Veliki broj mladih odlazi iz zemlje, ali ja mislim da onaj ko hoće može i ovde da radi. Savetujem mladima da se okrenu poslu i da pokušaju nešto, a državi poručujem da bi nam smanjenje poreza i doprinosa na zarade omogućilo da zaposlimo mnogo više ljudi – zaključuje u razgovoru za Ekonometar Svetlana Vukadinović, posle velikog iskustva koje ima u radu u porodičnoj mlekari „Granice“.