Umesto velikog konta na računu, Mirko Todorović će unuku u nasledstvo ostaviti “Todora”. Gotovo neverovatno zvuči priča o šefu koji, osim što brine o prometu i izvozu robe, hrani labudove, kalemi voće, okopava ruže i obrezuje vinovu lozu

U zgradi “Progresa”, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, počeli smo razgovor sa Mirkom Todorovićem, vlasnikom Konfekcije “Todor”, koji je nedavno kupio ovo staro zdanje. Ali, pravo iznenađenje je u tome što bi upravo u ovoj centralnoj beogradskoj ulici uskoro mogle da zablistaju četiri zvezdice hotela “Hilton”. Jer, planovi gospodina Todorovića jesu da se na taj način uključi u lanac najprestižnijih svetskih hotela, pa su pregovori sa “Hiltonom” u toku. Ovu “ekskurziju” iz konfekcionarstva u građevinarstvo Todorović je ozbiljno shvatio pa na Dedinju već investira u izgradnju luksuznih vila.

Ipak, kad je po strani ostavio ove neimarske poduhvate, o Konfekciji “Todor”, Mirko je govorio kao o najvažnijoj stvari koju poseduje. Kako kaže, nema mu ravnog u tekstilnoj industriji, jer gotovo da je “blokirao” uvoz dečje konfekcije a ovih dana će na tržište plasirati jubilarni, dvesta milioniti komad dečje garderobe.

Matematičar

Mirko Todorović je odrastao u selu Korlaće kod Raške, u dvadesetčetvoročlanoj porodici. Pod istim krovom živeli su njegov pradeda, baba i deda, roditelji i stričevi sa porodicama. Još tada je njegov pradeda prognozirao da će on biti najuspešniji Todorović. U 23. godini je diplomirao na Prirodnomatematičkom fakultetu u Beogradu i odmah se zaposlio u Kraljevačkoj gimnaziji. Kasnije se sa suprugom, koja je lekar po profesiji, preselio u Vrnjačku Banju. Uporedo sa profesorskom karijerom Mirko je sa Ružicom počeo da proizvodi konzumna jaja i da gaji koke nosilje. Tako je i zaradio prve, veće pare. Ružica se seća kako je skakao i trčao kroz dvorište kad su kokoške pronele. Kad se, sticajem okolnosti, obreo u tekstilnoj industriji, priznaje da nije znao šta ga je snašlo.
– Šta sam ja znao o tekstilu kad sam otišao da radim u “Poteks”? Znao sam samo matematiku i teoriju konzumnih jaja. Međutim, ubrzo sam odlučio da odem odatle i osnujem svoju firmu – nasmejao se Mirko dok nam je objašnjavao kako je nastao “Todor”.

Za njegovu tekstilnu firmu u poslednjih nekoliko godina zainteresovala su se mnoga zvučna svetska imena. Kako se pokazalo, Todorović je odoleo visokim milionskim ciframa, jer se sa decom dogovorio da razvije porodični biznis i čvrsto odlučio da unuku, umesto velikog konta na računu, u nasledstvo ostavi “Todora”.

Shvativši da priču o brendu koji je stvarao 18 godina ne može da ispriča u centru Beograda, Mirko Todorović je pozvao ekipu Magazina Biznis u Vrnjačku Banju, u posetu svojoj, kako je rekao, “domaćinskoj firmi”.

Tog vikenda, krajem avgusta, direktor Todorović nas je dočekao u svojoj kancelariji, jer je subota u “Todoru” radni dan. Žardinjere sa ružama, crvene muškatle na prozorima proizvodnih hala, beli i crni labudovi usred fabričkog dvorišta, nekoliko desetina stabala trešanja, krušaka, jabuka, lešnika, bazen, teniski tereni i crno-beli mačor Reks, koji se obmotava oko nogu poslovnih partnera, posvedočili su da je “Todor” zaista sašiven po domaćinskom kroju.

Profesor

Mirko Todorović kaže da direktor mora da bude i vaspitač i uzor u firmi. Njemu to nije teško, jer je diplomirao na Prirodnomatematičkom fakultetu i godinama radio kao profesor matematike. Priznaje da mu je još iz tog perioda ostao običaj da voli da bude popustljiv u početku i da svima da šansu. Tome ga je, kad je kao dvadesetčetvorogodišnji profesor stigao u Kraljevačku gimnaziju, naučio jedan učenik. Takozvani Koža, bio je samo tri godine mlađi od njega i bio je čuven po tome što je nebrojano puta ponavljao zbog matematike. Jedino što je mladi profesor Todorović od njega zatražio za dvojku, bilo je da redovno dolazi na časove, da kod kuće od drugih prepisuje domaće zadatke i da ima sve pozitivne ocene iz ostalih predmeta. Ova vaspitna metoda se pokazala kao dobra i Koža, koji je danas uspešan automehaničar, zahvalan mu je za pruženu šansu.
– Voleo sam vraški inteligentne učenike i danas volim da prepoznam takve u firmi i da od njih pravim ljude. Ali ne možete od svih da napravite Kožu – gotovo razočarano ispričao nam je Todorović i priznao da mu najviše prija kad ga radnici, njegovi bivši đaci, oslovljavaju sa “profesore”.

– U gostoljubivosti smo mnogo bolji od ostalih. Tu leže komparativne prednosti naše ekonomije i to treba da iskoristimo. Zašto koristiti reči “menadžer” ili “PR”? Zar nije najbolje i najjasnije kad se kaže “domaćin”? To je reč koja sa srpskog ne može da se prevede na strane jezike. Domaćinska kuća nije ona koja je velika i ima puno para, već mala, ali čista, u kojoj je familija složna, žena vredna, a deca pametna i poštena. Gde su šljive okrečene, gde u vinogradu nema korova… – kaže Mirko Todorović.

Tokom radnog vremena on ne brine samo o uvozu i izvozu robe, nabavci repromaterijala, već i hrani labudove, okopava ruže i obrezuje vinovu lozu. Najsigurnije se oseća kad stane ispred svoje “imperije”, i umesto da, pozerski, zavrne sako i jednu ruku stavi u džep, on se malo povije i šakama uhvati za krsta. Kao umoran radnik i seljak, rukama napravi ćirilično slovo “ф”. Uveren je da upravo ovakav, domaćinski biznis, Srbija treba da ponudi svetu. Ne srbovanje u koje često znamo da skrenemo, i ne evropejstvo za koje se otimamo.

Posle šetnje kroz proizvodne hale i fabričko dvorište, domaćin je goste “strpao” u kola i dovezao do kapije svoje kuće. Auto je parkirao ispred garaže, a mobilni telefon ostavio na prednjem sedištu. Na pragu porodične kuće, sačekala nas je njegova supruga Ružica. Malo uspešnih domaćih biznismena može da se pohvali kako im supruge nenajavljene goste dočekuju kafom i domaćom prepečenicom na poslužavniku. I dok je Ružica za nas servirala ručak, Mirko je objašnjavao kako u slobodno vreme voli da se porodici posveti kao svetinji.

Raskorak

Veliki jaz koji postoji između prosvete i ekonomije, smatra Mirko Todorović, najveća je slabost naše ekonomije. Kad bi bio u poziciji da upravlja novcem iz državne kase, on bi najviše uložio u zdravstvo i obrazovanje. Pre nego u Koridor 10 i krpljenje rupa na srpskim drumovima. Kako kaže, “zakrpio” bi one generacije koje imaju više od 50 godina, onima koji imaju između 20 i 50 uradio bi “generalku”, a najmlađe bi negovao jer oni moraju Srbiju da vode napred. Danas, nažalost, umesto valjanog školstva preovlađuju takozvani “all inclusive” privatni fakulteti koji hiperprodukuju menadžere koji su neupotrebljivi. Zato, bez obzira na to što na birou ima nebrojeno pravnika i ekonomista, on ne može da nađe jednog koji će poznavati materiju, perfektno govoriti bar jedan stani jezik, raditi na računaru i doći u Vrnjačku Banju da živi i radi.

– Ipak, kao što je nemoguće sve podeliti na crno i belo, nemoguće je da u potpunosti zaboravim na posao. Jer, biznis je ideja i ja najviše radim kad razmišljam. Kasnije samo realizujem svoje zamisli. Zato sam i najnervozniji u nedelju uveče. A kad me pretrpaju obaveze, često se setim saveta koji je bratu i meni majka ponavljala dok smo bili deca. “Živite, deco, i radite usput. Jer, život brzo prođe”.

Zato Mirko sebi udovoljava, za njegove prilike, na čudan način. U bašti, na placu iza porodične kuće, gaji paradajz i papriku, krastavac i drugo povrće. Kaže da mu ne pada na pamet da unajmi nekoga ko će, umesto njega i njegove majke, koja takođe živi s njima, da brine o povrću i voću koje ima. Tako bi, kaže, sam “deklasirao” svoj paradajz. Jer, ne nedostaje njemu novca da kupi šta poželi, već najslađe bere ono što sam poseje.

– Tako sam uspeo i decu da vežem za porodicu i kuću. Moja ćerka je, iako je studirala u Beču, svakog maja bila u Vrnjačkoj Banji jer je to vreme kad njena trešnja zri. U bilo kom kraju Evrope da je bila, ona je dolazila da se popne na stablo koje raste ispod njenog prozora – pričao je Mirko, koji se ne razmeće pohvalama svoje dece.

Da su Olja i Vladimir bili odlični studenti, da su skromni, “prizemni” i da sada vredno rade u “Todoru”, saznali smo još u fabrici od Mirkovih najbližih saradnika. On smatra da to tako treba da bude i objašnjava: “teško ćerki koju majka hvali i sinu kome otac daje komplimente”.

– Naučio sam ih da svaki njihov postupak mora da ima težinu. Odavno sam rekao sinu da može oko ruke da okači “roleks” i vozi “mercedes”, ali da prvo mora da nauči kako da ih nosi. Kako nekulturno i ružno deluje kad bogati otac sinu kupi dobra kola, a on tehnički zna odlično da upravlja njime, a ipak ne zna da ih vozi. Da ih “ponese”. Nema pojma kako da ih zaradi. U Vladimirovom slučaju, pošto je poslednjih pet godina zadužen za proizvodnju, to znači da mora odlično da radi svoj posao, da sve proizvodne sektore drži u malom prstu. Da se iz maloprodaje brzo prebaci u računovodstvo, odatle vrati u finansije, potom u uvoz i izvoz. Da nauči da na “čelo kolone” mogu da stanu samo najhrabriji, da su najjače kompanije one kod kojih je temelj stabilan, a da će ga radnici slušati samo ako svaki posao može da uradi makar malo bolje od njih.

Obećanje

Jedan od dobrih prijatelja Mirka Todorovića bio je i Zoran Đinđić. Kad su pre dvadesetak godina Đinđić i Todorović pričali o tome šta će biti jednog dana, pokojni premijer je bio siguran da će jednog dana biti predsednik vlade.
– Rekao sam mu da se ne zaluđuje, jer on, koji je u to vreme bio satanizovan, nema nikakve šanse da to postigne. Kad je još jednom ponovio šta želi da bude, ja sam rekao da ću onda i ja biti premijer. Ali, tek kad osnujem jaku firmu, odškolujem decu, uvedem ih u posao i počnem da se bavim politikom, a akcije u firmi mi skoče tri puta. Posle 5. oktobra 2000. godine, kad je Zoran stvarno postao premijer, ponudio mi je mesto u njegovom timu i rekao: “Druže, izaberi šta ćeš da budeš”. Mi smo se tako, u šali, komunistički, oslovljavali sa “druže”. Rekao sam mu da ne mogu da se bavim politikom jer još nisam odškolovao decu i uradio sve ono što sam mu davno obećao. Ispostavilo se da je to bilo najbolje rešenje, jer da sam bilo šta prihvatio, pokvario bih prijateljstvo. Ostali smo prijatelji do kraja i, sticajem okolnosti, dogodilo se da je Zoran svoju poslednju fudbalsku utakmicu odigrao sa mnom na Kopaoniku – ispričao nam je Todorović. 

Kaže da je prema sinu, što se posla tiče, vrlo strog i da ga prilično oštro uči “kako se seda” u direktorsku fotelju. Često Vladimira “gura u vatru” i poverava mu i najteže zadatke. Jer, nije mala stvar organizovati posao za 700 zaposlenih i obrtati godišnje po nekoliko miliona evra.

U garderobu koju kreiraju njegovi dizajneri obučeni su mališani širom Sjedinjenih Američkih Država, Rusije, Nemačke, Italije, Norveške, Kanade i susednih balkanskih zemalja. Takođe, za razliku od mnogih proizvođača koji se teže odlučuju da robu plasiraju u unutrašnjost Srbije, Mirko je skupio hrabrost i otvarao prodavnice u gradovima u kojima je životni standard daleko niži od republičkog proseka.

– Nije Srbija samo Beograd i revije u kristalnoj dvorani hotela “Hajat”. Zato smo mi i u Trsteniku, Raškoj, Kraljevu, Ivanjici, Gornjem Milanovcu i Vranju otvarali radnje. I tamo se rađaju deca, nose se pokloni i prave veselja. U rodnoj Raškoj sam takođe otvorio fabriku i zaposlio 70 ljudi iz svog sela. I tamo imamo proizvodne pogone. Ponekad, u ovim mestima zabeležim veći promet nego, recimo, u Novom Sadu – kazao je direktor.

On se takođe ne slaže sa domaćim izvoznicima da jak dinar negativno utiče na izvoz i da zbog toga imaju smanjene profite.

– Mi moramo da brinemo o kvalitetu proizvoda i da ostvarujemo priliv kapitala po tom osnovu. Meni se, recimo, profit u poslednja dva meseca, dok evro slabi a dinar jača, povećao. Kupcima odgovara jak dinar, oni se psihološki tada lakše odvajaju od evra koji manje vredi. I meni kao proizvođaču bi to trebalo da odgovara, jer mi treba sređen sistem. U Knez Mihailovoj ulici mi ne smeta ni Zara, ni Mango, ni Beneton. Smetaju mi tezge ispred mojih izloga koji sprečavaju kupce da priđu radnji – kaže Mirko i ne prećutkuje da veliki procenat repromaterijala uvozi iz inostranstva i da se tako, praktično njegovi troškovi “peglaju”.

Anica Nikolić