Čitaonica je mesto na koje su najviše zajedno odlazili. Jednom su ih sa Arhitektonskog fakulteta, kasno u noć, izbacile tetkice. Večeri su znali da završe i tako što je Aca svirao gitaru, a Bojan pevao “Svanulo je iznad Crkve svetog Marka”

U jesen 1984. godine Bojan Dimitrijević, sadašnji ministar za trgovinu, turizam i usluge, i Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privredu i privatizaciju, imali su najmanje dve zajedničke stvari. Indeks sa ispunjenim uslovom za upis druge godine Ekonomskog fakulteta u Beogradu i domsku knjižicu u kojoj je kao mesto prebivališta pisalo: Studentski dom “Karaburma”, soba 110. Bivši cimeri priznaju da su tog oktobra iz kofera, sa stvarima iz Svilajnca i Rekovca, raspakovali i velike ambicije.

– Bili smo među najboljim studentima na fakultetu, a upoznali smo se po zemljačkoj liniji još na prvoj godini fakulteta. Aca je odrastao u Rekovcu, kraj Kragujevca, a i ja sam kao dete, sticajem okolnosti, neko vreme tamo živeo – priseća se ministar Dimitrijević, u razgovoru za Magazin Biznis, kako se sa Vlahovićem obreo u istoj sobi.

Kaže da se ne seća kako su se upoznali i u šali dodaje da bi ga pamćenje možda bolje služilo da je predmet razgovora neka lepa devojka.

Prva asocijacija na studentske dane i jednom i drugom jesu knjiga i čitaonica. Jer, kako Vlahović objašnjava, obojica su znala da jedino preko fakulteta mogu sebi da obezbede lepšu budućnost.

– Na prvoj godini smo učili redovno, jer je to svim studentima neka vrsta vatrenog krštenja. Kasnije sam se ja pretvorio u “kampanjca” i deset dana pred ispit nisam dizao glavu od knjige. Najčešće smo boravili u čitaonici na Pravnom fakultetu. Sećam se da su nas jednom sa Arhitektonskog fakulteta isterale tetkice i da smo tako izašli iz čitaonice. Bili smo zagovornici ideje da što su ti lošiji uslovi studiranja, to ćeš pre završiti fakultet. I zaista, na prvoj godini fakulteta obojica smo živeli privatno na Banovom brdu, u veoma lošim uslovima. On je bio u nekom prizemlju, a ja u kućici nedaleko od njega. Često smo se posećivali, pa smo tako i doneli odluku da zajedno stanujemo – ispričao nam je Vlahović i dodao da mu, kad se seti tog vremena, kroz glavu prolazi kako je, kad se umori od knjige, trčao do ćevabdžinice “Neretva” po pljeskavicu i pomfrit, kako ga je čak i osoblje koje je tu radilo prepoznavalo i kako se obrok hladio dok bi on stigao do kuće.

Partijska mimoilaženja

Svoju političku karijeru Aleksandar Vlahović započeo je u partiji Bojana Dimitrijevića (SPO). On to obrazlaže činjenicom da je za njega, početkom devedesetih, biti u opoziciji bukvalno bilo pitanje časti. Kasnije je izašao iz te partije. Za vreme protesta 1997. godine Aleksandar se seća da se na Trgu republike sreo sa svojim bivšim cimerom, koji je tada bio u stranci Vojislava Koštunice. Pitao ga je zašto DSS ne štrajkuje i posavetovao ga da ode u SPO. Nekoliko meseci kasnije cimera je na televiziji video zajedno sa Vukom Draškovićem. Kaže i to da se u DS učlanio istog dana kada je ubijen Zoran Đinđić. Stranačko pitanje tada je za njega bilo čisto emocionalno pitanje jer je, kako kaže, samo “Zorana video kao lidera koga je on mogao da prati”.

U drugoj godini studija, Aleksandar Vlahović je bio predsednik omladine na Ekonomskom fakultetu i to je bilo njegovo prvo političko angažovanje. Sledeće godine ga je nasledio niko drugi nego – cimer Bojan Dimitrijević.

– Pre mog ministrovanja sreli smo se na nekom seminaru i tada sam Aci u šali rekao da je on bio predsednik omladine godinu dana pre mene i da je sada red na mene da budem ministar. I zaista, godinu dana kasnije je tako i bilo – kaže kroz smeh Dimitrijević.

Bili su čak i asistenti na istom predmetu “Razvoj ekonomske misli”, seća se Vlahović. Opet istim redom. Prvo Aca, pa Boki, kako jedan drugog zovu. Kad je Vlahović rekao svom profesoru da sa fakulteta odlazi na Ekonomski institut, preporučio je, opet nikog drugog do – svog bivšeg cimera Bojana. Možda je ovaj gest, u neku ruku, bio i vraćanje starog duga, jer je ovaj predmet Vlahović i položio zahvaljujući Dimitrijeviću.

– Bojan je imao običaj da uči naglas. Ispit se približio, a ja nisam prešao poslednjih 100 strana. Onda sam njega zamolio da se naglas preslišava, pa možda nešto i zapamtim. Na ispitu sam dobio pitanje iz tih poslednjih 100 strana i, naravno, položio ispit. Sutradan me je “docimer” iz sobe 109 pitao šta sam uradio. Kad je čuo da sam položio, kazao je: “Nije ni čudo, kol’ko si se drao” – smeje se, dok razgovaramo, Vlahović, dok Dimitrijević napominje da se ne seća da je učio naglas.

Bilo je to drugačije, i kako Dimitrijević kaže, srećnije i bogatije vreme i njih dvojica nisu mogla ni da zamisle da će se Jugoslavija jednog dana raspasti. Ipak, svoj prvi politički šok obojica su doživela kada jedne zime nije bilo dovoljno struje, pa su se selili iz čitaonice u čitaonicu u različite delove grada. To je bio prvi signal da nešto u zemlji nije u redu. I tih osamdesetih godina je, seća se Bojan, Kosovo bilo tema broj jedan. Prve demonstracije u južnoj srpskoj pokrajini bile su 1981. godine i studenti su dobar deo svojih razgovora, baš kao i danas, posvećivali ovom problemu. Aleksandar Vlahović je bio jedan od glavnih organizatora tribina na različite teme.

Večeri u sobi 110 često su znale da se završe tako što je Aca svirao gitaru, a Bojan pevao. Prema Vlahovićevim rečima, omiljena im je bila pesma Riblje čorbe: “Svanulo je iznad Crkve svetog Marka…”.

Aktuelni ministar trgovine kaže da nisu imali nekih problema i da su slobodno vreme organizovali tako da ne smetaju jedan drugome. A bivši ministar privrede i privatizacije kaže da Bojanu i nije bilo baš pravo kad je morao “malo da prošeta” za slučaj da se on iz diskoteke vrati sa nekom devojkom…

Svirke sa Pitićem

I Goran Pitić, bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, takođe je bio deo njihovog društva. Bojan Dimitrijević kaže da se on, ipak, više družio sa Acom, a Aca dodaje da ih je povezala muzika. Kao studenti su zajedno svirali gitaru i odlučili da se još čvršće vežu tako što su postali kumovi.

Danas, Bojan Acu smatra za jednog od najpametnijih ljudi koje zna. I Aca Bojana stavlja na listu svojih najcenjenijih poznanika. Da ga kojim slučajem sretne u duelu u nekoj televizijskoj emisiji, misli da nema stava oko koga bi se “pokačio” sa bivšim cimerom. Njemu, dodaje, možda jedino smeta neprincipijelnost Bojanove stranke, jer podržavaju vladu koja opstaje uz pomoć socijalista, a upravo je SPO najviše propatio zbog njih. Bojan kaže da se dešavalo i da su bili u nekim emisijama zajedno i da jednom on i nije baš mogao da se složi sa svime što je Aca rekao, ali daleko od toga da je ikada postojao bilo kakav sukob između njih. Bez obzira na partijsku pripadnost.

Na pitanje da li iz ministarske fotelje nešto može i da se promeni, ili mogu samo da se pokrenu neke stvari, Bojan Dimitrijević odgovara – i jedno i drugo. Lično smatra da je najveći pomak napravio u oblasti turizma. Vlahović je, kako kaže, ubeđen da tim od dvadesetak ljudi koji nisu opterećeni dnevnopolitičkim stvarima, može da promeni mnogo toga.

Obojici je drago što su sedeći u ministarskoj fotelji uspeli da odole najvećim izazovima koje vlast sa sobom nosi. Vlahović i dalje živi u Sopotu, njegova deca tamo idu u školu, često se baš u dvorištu njegove kuće prave žurke i odeljenska druženja. Dimitrijević kaže da nema obezbeđenje, niti će mu ikad trebati, da nije promenio kola, da slobodno šeta ulicom i stane u red u pošti i da odgovara na pitanja kad ga građani prepoznaju.

– Kao i svaki čovek, volim da odem u kafanu, pa kad me pogodi pesma i da ustanem i zapevam. Da ostavim bakšiš konobaru i muzikantima. Duga je lista pesama koje naručujem. Najčešće su to “Brojanica” i “Ne pomaže voda, majko, sa korita Ivanova”… kaže Dimitrijević.

Puni planeri obaveza i jednog i drugog cimera učinili su da se oni danas veoma retko viđaju. Kad se sretnu, kako kaže Vlahović, izljube se i izgrle i pričaju kao da su se juče videli. Da je veoma teško spojiti ih na jednom mestu svedoči i to što je bilo nemoguće, čak i za ovaj razgovor, organizovati njihov zajednički susret. Tako su cimeri, umesto jedan pred drugim, o sebi pričali odvojeno. Bez obzira na to što su imali šansu da se ogovaraju iza zatvorenih vrata svojih kancelarija, to nisu činili. Čak i da je bilo nekih problema između njih dvojice, svi su ostali zaključani u četiri zida sobe 110 na Karaburmi.

Anica Nikolić