Ни једну од тајни посла нико није био вољан да ми открије, све сам их сама савладавала, неретко на својим грешкама, каже власница газдинства са којег годишње на тржиште износи 15.000 бројгел пилића, која има четири продавнице пилећег меса и размишља о покретању погона тестенине без глутена

Из бутика, света нових модних линија, прецизних шавова и пословања које почива на бојама актуелним у сезони, није лако прећи у кокошињац, на прављење кукурузне смеше и продају пилећих крилаца, али овај велики преокрет у свом животу направила је Милица Хорвацки Паливуков.

Суботичка предузетница годинама је имала бутике у Србији и Републици Српској. Трговина гардеробом добро је ишла, али је почетком 2000. године Милица схватила да то није посао који ће још дуго да доноси солидне приходе:

– Позатварала сам бутике и паузирала готово две године трагајући и размишљајући о новом послу. Наметнуло ми се да ће храну људи увек куповати, па сам одлучила да се окушам у гајењу живине, прича за Економетар.

Кецеља за успех

У двориште породичне куће сместила је прво јато од 1.500 пилића расе бројгел, а супруг Иван, као ветеринарски техничар у пензији, био је од велике помоћи овом почетнику у гајењу живине. Међутим, убрзо су схватили да ако желе од тога да праве посао, не може се остати у оквирима кућног дворишта.

– Закупили смо халу у селу Хајдуково и ту регистровали пољопривредно газдинство. Почели смо захваљујући и врло повољном кредиту Министарства пољопривреде: добили смо 10.000 евра, по каматној стопи испод три одсто, грејс периодом од три године, а у петој се отплаћује кредит. Ми смо уложили и наших пет хиљада евра, а захваљујући уредном пословању, успели смо да кредит отплатимо и раније, прича Милица.

Опширније у штампаном издању