Код бесплатне поделе акција дају се потпуно нереална обећања, јер продаја јавних предузећа, под најповољнијим условима, не омогућава ни изблиза да свако добије по 1.000 евра

Заиста не видим скорији завршетак приватизације. Не верујем и да ће друштвена предузећа бити приватизована до краја године, што је нови и више пута померани рок. Код јавних предузећа приватизација тек почиње и свакако се неће завршити у наредних пет година. Када то кажем имам у виду не само неспремност државе да се лако одрекне својих “златних кока”, већ и чињеницу да се ради о великој имовини коју није лако продати, односно наћи стратешке партнере за та предузећа. Проблем је и то што се још не зна шта ће се десити са око 500 локалних јавних предузећа, тј. кад она долазе на ред за приватизацију. Добро је што је започела бесплатна подела акција грађанима, али није добро што политичари дају потпуно нереална обећања која су демагошки обојена. Вредност тих акција биће свакако далеко мања од обећаних хиљаду евра. У најбољем случају, може се добити око 300 евра – оцењује у интервјуу за Економетар др Милић Миловановић, професор београдског Економског факултета.

– Добро је што је уопште отворена прича о бесплатној подели акција, јер је и Закон о приватизацији то предвидео, али је у пракси веома мало учињено. Свакако, овоме треба прићи реално, како грађани не би били обмањивани. Имам утисак да се грађани свесно обмањују причом како ће свако добити по хиљаду евра, што је потпуно нереално обећање и, по мени, спада у домен јефтиног политичког маркетинга. Наиме, да би сваки од четири милиона грађана добио по хиљаду евра, требало би ову групу од шест јавних предузећа продати за скоро 27 милијарди евра, будући да се само 15 одсто тог износа дели у виду бесплатних акција. А ту цену је немогуће постићи. Једно од највреднијих предузећа у тој групи је НИС, а како видимо, биће продато за мање од 400 милиона евра. Велико је питање да ли ће Јат наћи стратешког партнера и колико се новца може уопште очекивати од његове приватизације (веће су му обавезе од имовине). Од продаје ЕПС-а може се добити доста, као и од Телекома, ако би се продали стратешком партнеру, али рецимо укупно до 10 милијарди евра, што је још далеко од 27 милијарди евра.

Питање

– Може се поставити питање шта је стварни разлог већ припремљених измена и допуна Закона о заштити конкуренције. Да ли је њихова суштина допуна закона неким добрим решењима или стварање изговора за промену састава Комисије за заштиту конкуренције. Комисија је игром случаја формирана у парламенту без неког јачег уплива политичких странака. Изгледа да су у влади увидели да су направили пропуст који сада настоје да исправе изменама закона, којима се предвиђа избор нове комисије – каже др Милић Миловановић.
Притом не спори да се предлажу две добре измене. Прва се односи на то да ће комисија, онима који злоупотребљавају свој монополски положај, моћи да изрекне као казнену меру поделу предузећа. Друга обезбеђује да се ономе ко је стекао акције, противно одлуци комисије, може наложити да их прода.
– Бојим се да ће се влада потрудити да добије послушне чланове ове комисије. И тада ћемо формално имати добра законска решења, али неће имати ко да их примени. Сада тих мера нема, али имамо комисију која је спремна да се бори за интересе потрошача – оцењује др Миловановић.

Све у свему, када би се ова предузећа продала под најповољнијим условима, грађани би могли добити 250-300 евра, али како смо кренули са приватизацијом, могли би да рачунају и на мањи износ од тог. Вероватно се политичари уздају у кратко памћење бирача, тј. да се за коју годину нико неће сетити шта је обећавано. Са једне стране, реч је о свесном заваравању бирачког тела, а с друге, о недостатку знања, што је видљиво већ из помињане стратегије приватизације јавних предузећа.

– То је такође социјална демагогија. Обећава се нешто за шта не постоји ни правни ни економски основ и што би створило нове неправде.

Опширније у штампаном издању