Kompanija “Soni” je okončala eksperiment sa strancem na čelu korporacije. Može li da se kopira upravljački stil pokojnog gurua “Epla”? Ko ima bolje direktore: Zapad ili Istok?

Soni, najveći japanski proizvođač elektronike, ponovo se poslednjih nedelja nalazi u vestima. I ovoga puta, kao što je to bilo i u poslednjih nekoliko godina, ne zbog svojih poslovnih uspeha, nego zbog produžene poslovne agonije. Najnoviji čin u ovoj već podužoj drami, jeste nova smena na vrhu korporacije koja na svim kontinentima zapošljava 168.000 ljudi (od čega samo 50.000 u Japanu).

U aprilu je naime okončan trogodišnji eksperiment sa Britancem Hauardom Stringerom kao glavnim direktorom. Kada je postavljen, u aprilu 2009, bio je to očajnički pokušaj zasnovan na uverenju da će stranac uspeti da uradi ono što na njegovom mestu nisu uspevali Japanci: da probudi džina koga su, uspavanog minulim uspesima, konkurenti pretekli, pobeđujući u onome u čemu je nekad bio bez premca: inovacijama, odnosno iznošenjem na tržište proizvoda za koje potrošači nisu ni znali da im trebaju, ali su ih uprkos tome prigrlili.

Propušteni voz

Vokmen jeste bio prvi proizvod koji je omogućio slušanje muzike u svakom momentu i na svakom mestu, on je najzaslužniji što su danas gotovo svakom mlađem od 20 (pa čak i 30) godina slušalice stalno u ušima – ali je “Soni” propustio voz digitalne muzike. U njega je prvi uskočio “Epl”: pokojni Stiv Džobs je preuzeo ulogu mašinovođe te lokomotive, u čijoj je kompoziciji “Soni” voz negde na začelju.

Opširnije u štampanom izdanju