Bio je pravi momenat da se sklonimo u šumu. Sunce je već bilo visoko i ubrzano je pržilo rosu koja je do pre par sati prekrivala čitavu poljanu. U šumi je bilo prijatnije, vazduh manje vlažan, a naša grupa još uvek u odličnom raspoloženju posle inspirativnog zajedničkog iskustva koje nas je zbližilo.

Piše: Maja Piščević, izvršni direktor SAM

Nije bilo staze i delovalo nam je kao da Antonio nasumice bira put. Iznenada smo se zaustavili i tek u tom momentu shvatili da stojimo pored stuba, prečnika, a rekla bih i visine, jedne klasične bandere. „40 stopa, dakle nešto više od 12 metara“, kratko je objasnio Antonio kad smo svi pogledali ka vrhu. Antonio je iz velikog ranca izvadio gužvu kožnih kaiševa, metalnih delova i konopaca i polako ih raspoređujući po zemlji, objašnjavao kakav je plan.

Na vrhu stuba

Svaki učesnik imaće priliku da se popne na vrh stuba, a sigurnost tog poduhvata garantovaće mu ostali članovi grupe koji će svojim rukama držati konopce kako bi ga zadržali u slučaju da izgubi ravnotežu. A samo za prave sladokusce, poseban plezir je, kao i uvek, na vrhu. Ko dotle stigne, može da pokuša da se popne i na trenutak uspravi na samom vrhu stuba, i da se zatim odatle baci dole ka zemlji.

Netremice gledamo tu zamišljenu tačku na vrhu koji nam iznenada deluje bliže nebu nego zemlji. Antonio kratko objašnjava: cilj vežbe je da svako pokaže, sam sebi pre svega, da može više nego što misli da može. Da bi u tome uspeo, moraš imati puno poverenje u članove svog tima koji u svojim rukama drže krajeve dva debela konopca koji su preko vrha stuba povezani sa metalnim alkama i kožnim kaiševima kojima je opasan svaki penjač.

Opširnije u štampanom izdanju