Nakon iskustva savlađivanja prepreka vezanih očiju, a odmah potom i skoka u prazno s visine od 12 metara, čini nam se da nas više ništa ne može neprijatno iznenaditi. Tokom samo nekoliko sati svako od nas je otkrio da je daleko sposobniji nego što je ikada pre pomislio i da može da računa na svoj tim na način na koji to nikada pre nije doživeo.
Piše: Maja Piščević, izvršni direktor Srpske asocijacije menadžera
Posle onoliko utrošenog adrenalina i sagorelih kalorija, ručak koji se sastojao od sočnih sendviča, hladne vode i jabuke, prija nam kao probrani meni egzotičnih delikatesa. Ipak, Antonio nas požuruje da nastavimo sa programom zbog koga smo danas ovde. Na suncu je postalo vrelo i to nam olakšava ponovni pokret ka hladovini duboke šume. Zaneti razgovorom ne razmišljamo u kom pravcu idemo kad najednom shvatimo da se put iznenada završava visokim drvenim zidom, sastavljenim od širokih horizontalno naslaganih dasaka dužine 7-8 metara i visine oko šest metara. Još uvek poneti euforijom prethodnih iskustava, slatko se smejemo nečijem duhovitom komentaru da ćemo sad sigurno morati da se popnemo uz ovaj ravan zid. Nasmeje se i Antonio i dodaje:
„Upravo tako, vaš zadatak je da smislite način da se svi do jednog samo uz pomoć svojih tela popnete do vrha i prebacite na usku skelu sa druge strane! Imate za to 10 minuta.“
Opširnije u štampanom izdanju
