Позоришни, филмски и телевизијски глумац је сувласништвом у једном врачарском кафићу у Београду остварио младалачки сан да нађе место на којем ће са својим пријатељима уживати на начин који му прија

На средини београдске Курсулине улице, познате по густом дрвореду, ушушкао се „Мачор“, невелики кафић пријатног ентеријера. Под разгранатим крошњама је башта са једва четири стола и неколико степеника до сутерена. Ово место, делу Врачара код Каленићеве пијаце, даје специфичан шарм у изразито урбаном крају престонице. За намернике „Мачор“ је оаза предаха и пријатно проведених тренутака, за глумца Маринка Маџгаља, сувласника, остварење младалачког сна да пронађе место на којем ће са својим пријатељима уживати на начин који му прија.

Студентски дани

Дипломац београдског Факултета драмских уметности у класи професорке Гордане Марић, са генерацијским другарима Вањом Ејдус, Јеленом Ступљанин, Миленом Васић, Лаком Николићем, Тамаром Крцуновић делио је, средином деведесетих, типичне студентске дане, у два маха прекинуте протестним шетњама и бомбардовањем Београда. Тај период му је, каже, умногоме обележио живот: био је безбрижан и занимљив, али и пун неизвесности. Нико од њих, тада, није имао другачије планове осим да постане глумац, а да ли ће се то и како догодити, хоће ли их се неко сетити када с дипломом изађу на професионални старт, остало је питање низа будућих околности.

– Била је то оптерећујућа и стресна атмосфера у којој смо морали да рачунамо и на фактор среће – каже Маринко Маџгаљ за Економетар. – Заслужено или не, тек мени се умешао у живот када сам као студент завршне године Факултета драмских уметности добио ангажман у представи „Прљаве руке“ Жан Пол Сартра у Југословенском драмском позоришту. Мада је позива било и раније, наша професорка Гордана Марић није дозвољавала да прихватамо ангажмане, сматрајући да још нисмо испекли занат и да неприпремљени не можемо да закорачимо у професију. Данас сам јој бескрајно захвалан на том чврстом ставу.

Опширније у штампаном издању