I pre nego što su se jasno i glasno identifikovali, novi vlasnici “Večernjih novosti” dali su da se sazna da prvog čoveka te kuće Manojla Vukotića neće menjati. “Manojlo ostaje”, saopštili su i pre nego što su pitani. Sam bog zna zašto im je bilo važno da ta vest bude među prvim glasovima koje će od sebe pustiti. Kao objava o nagradi Vukotiću, kao deo (tajnog?) sporazuma sa Vladom Srbije da uređivačka politika tog lista neće biti menjana, kao poruka redakciji i čitaocima da se praktično radi o prijateljskom preuzimanju. Dakle, o preuzimanju uz saglasnost menadžmenta firme. O čemu je požurio da potvrdu da i sam Vukotić. Peneći nad činjenicom da se radi o srpskim biznismenima, koji doduše pojma nemaju o vođenju jednog medija, a ne o stranoj (nemačkoj) medijskoj kući, koja se kod nas baš i nije dokazala u vođenju istih. A koja je samo nešto malo ranije dala da se sazna da je i sama u pregovorima sa Vukotićem čak uz insinuaciju da je on u tom smislu prihvatio i neke obaveze. Vest koju je, moguće je, u promet pustilo Vukotićevo okruženje da mu je menadžerska i urednička fotelja zagarantovana na četiri godine, nije poduprta potvrdom iz vlasničkog tabora. Koji se, uzgred budi rečeno, čak dvaput u nekoliko dana značajnim promenama u vrhu ozbiljno konsolidovao i pošto je Centralni registar objavio prvu listu prvih deset vlasnika. Od kojih ključni teško da imaju nameru da tako dugo u svom vlasničkom portfelju zadrže “Novosti” a kamoli Vukotića.

Uloga menadžera u procesu privatizacije toliko je važna da mu na rep ne može stati čak ni država u slučajevima kada se javlja kao para-vlasnik i original prodavac. Toliko je važna da su u nekim pozamašnijim državama menadžerima pružali mogućnost privilegovane kupovine firmi. Prvo, menadžer zna kako firma stvarno stoji. Nema tog berzanskog prospekta koji je za kupca tako otvorena knjiga da mu može zameniti insajdersku informaciju menadžera. Pogotovo za period tekućeg poslovanja, kada menadžer može firmu opteretiti hipotekama, zakupima, dugovima nesadržanim u prospektu. Može njene najbolje poslove da izmesti na novoosnovane firme u svom vlasništvu. Nova nepotrebna zapošljavanja tu su najmanji problem za budućeg vlasnika. Zakon bi mogao i u ovakvim slučajevima da zaštiti kupca, ali pusti zakon, kaže meni jedan porodični advokat, gledaj praksu. Ovde većina ljudi i ne zna šta je prospekt, promene ključnih pokazatelja u prospektu, čak i kad se registruju, malo utiču na odluku o kupovini, a tek isterivanje pravde na sudu, to ti je priča koju ne vredi započinjati. Ako imate nekih iskustava sa time, neću da vam navrćem mrak na oči. Dakle, nema pouzdanijeg prospekta za kupca jedne firme od njenog menadžera.

Nemački kupac uspešne farmaceutske kuće “Hemofarm” dogovorio se sa njenim predsednikom Miodragom Babićem, da ovaj na njenom čelu ostaje još bar četiri godine. Ovo je jedan od retkih dogovora čije finale ćemo sačekati da vidimo. I pored obično idiličnih obećanja, novi vlasnici retko dugo zadržavaju stare menadžere. A finansijske i komercijalne direktore – ni koliko da popiju kafu.

Tako na čelu svojih firmi, doduše iz različitih razloga, nisu ni Rade Svilar iz “Apatinske pivare”, ni Vlada Sparavalo iz “Imleka”, ni Darko Križan iz Cementare Novi Popovac, a o Slobodanu Raduloviću, koga je za aktuelne kupce “Novosti” vezivala ljubav za domaći kapital, da i ne govorimo. Domaći menadžeri ne zadane ni u bankama koje su prodate strancima. Vrlo stručni ljudi mi svedoče da “ovi naši čuda prave”, a ja njima mogu da otpišem da ista bankarska čuda prave i ovi njihovi. Samo što je rizik valjda njihov, nije naš. Pred očima javnosti upravo je u toku bitka kupaca za mesto prvog menadžera “Toze Markovića” iz Kikinde. Žilavi Dmitar Šegrt sklonjen je.

Kad su kupci domaći, prva egzaltiranost zaslepljuje ih kao prva ljubav, koliko dok izbroje pare. Onda im se prosvetli da su i dobru firmu videli boljom nego što jeste. A ukoliko se pokaže da su oči držali baš zatvorenim koliko da istisnu mrsku konkurenciju, onda menadžera čeka otprilike ono što je spremljeno za bivšeg direktora C marketa Slobodana Radulovića. Najmanje, pritvor. Novi vlasnik želi novog, odnosno svog menadžera od poverenja, makar stari bio i najbolji. Široko porodična postavljenja nisu strana ni ovim stranim bankama, koje kod nas posluju. Sve sa folklorom koji to prati. A zatim kod nas nije redak slučaj da su firme precepljene na pola: jedna polovina podržava aktuelnog menadžera, druga je protiv. Nov čovek neophodno je potreban za novo uspostavljanje unutrašnje stabilnosti.

I najzad, menadžeri su na tržištu rada izloženi konkurenciji možda i većoj nego ostala radna snaga. I teže to podnose. Tako da za one kojima ne pomognu i kod nas sve moderniji, a za mene užasavajući, treninzi za čišćenje svih subjektivnih slabosti, koje smetaju povećanju efikasnosti, postoje u odgovarajućim zdravstvenim ustanovama grupe namenjene bivšim menadžerima koji psihički nisu sami mogli da savladaju svoj gubitak.

Ali kako sam počela, da završim. Procenjujem da će Manojlo Vukotić ostati glavni urednik, ali ne i direktor “Novosti”. Ali, ne četiri godine. Dve godine je dugo vreme i za opstanak sadašnjih vlasnika u tom listu.