Pupin je na Zapadu, u smislu političke moći, bio najuticajniji Srbin ikada. I Tesla i Pupin su krajem 19. veka postali ugledni članovi njujorškog visokog društva. Tesla je bio veći naučnik, ali je Pupin posedovao veću socijalnu veštinu. Očigledno je između njih dvojice postojala takmičarska atmosfera

Ličnosti i uzajamni odnos dvojice slavnih srpskih naučnika osvetljava za Magazin Biznis dr Velimir Abramović, koji se delom Nikole Tesle bavi duži niz godina i o kome je nedavno objavio opširnu monografiju pod naslovom „Svetlost koja se ne gasi”. Iako je mnogo važniji doprinos koji su Tesla i Pupin ostavili čovečanstvu, podsećanje na njihov odnos može da bude tema za razmišljanje o tome kako bi danas izgledao svet da su oni sarađivali i živeli u slozi i ljubavi.

Putevi dvojice slavnih naučnika ukrstili su se tek u tuđini. Mihajlo Pupin je u SAD došao deset godina pre Nikole Tesle. Kao što je poznato, Tesla je u Ameriku stigao 1884. godine i, zahvaljujući svojim genijalnim pronalascima iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja, već 1888. godine postao je poznat, a njegova slava u svetu proširila se veoma brzo, naročito posle predavanja koja je imao u Londonu i Parizu.

Pupinov uspon je bio sporiji. Njegov pronalazački rad je bio u drugom planu u odnosu na karijeru profesora Kolumbija univerziteta. Pupinov najisplativiji pronalazak, kalem za poboljšanje prenosa telefonskih signala, datira iz 1894. godine ali, ukupno uzevši, ni po broju, ni po značaju Pupinovi pronalasci se ne mogu meriti sa Teslinim.

Tesla i Pupin su se upoznali u Klubu inženjera koji se nalazio na njujorškoj Petoj aveniji. Obično su se sastajali nedeljom, a tu je svraćao i mladi Markoni i mnogi drugi naučnici i pronalazači kaže Abramović za Magazin Biznis.

U početku su se družili i privatno, ali treba imati na umu da se sa Teslom nije bilo lako družiti. Za razliku od njega, Pupin je bio društven čovek, praktično je najveći deo vremena koristio za sticanje društvenog uticaja, dok je Tesla bio izuzetno povuče.

U javnosti je vrlo malo poznato koliko je druženje Tesle i Pupina bilo intenzivno i prisno i kakav je uopšte bio njihov odnos.

Razlika između Tesle i Pupina je vrlo jednostavna – Tesla je bio genijalan čovek, a Pupin je bio, kako je to davno definisao Aristotel „zoon politicoon“, što znači „politička životinja“, u pozitivnom smislu, naravno. To je zaista zgodan naziv za nekoga kome je važniji društveni položaj od kosmičkog saznanja. Pupin je na Zapadu, u smislu političke moći, bio najuticajniji Srbin ikada. I Tesla i Pupin su krajem 19. veka postali ugledni članovi njujorškog visokog društva. Tesla je, doduše, privlačio veću medijsku pažnju, a Pupin veću pažnju univerzitetskih i naučnih krugova. Tesla je bio veći naučnik, ali je Pupin posedovao veću socijalnu veštinu. Očigledno da je između njih dvojice postojala takmičarska atmosfera, a verovatno i surevnjivost. Pri tome je Pupin bio u senci Tesle, što je moglo da bude povod za eventualnu osvetoljubivost – objašnjava Abramović.

U Njujorškom univerzitetskom klubu između njih zbio se incident i to pred studentima… U to vreme bila je u modi popularna igra natezanje palčevima (tzv. „kvačenje“). Tesla je pobedio i pri tome Pupinu slomio palac. To je jedna vrlo nezgodna epizoda koja se odigrala pred mnogobrojnim svedocima, a koju Pupin nije mogao da oprosti Tesli. To je zapravo bila „uvertira“ u rivalstvo koje je išlo dotle da nikada nisu sarađivali, a kasnije i za mnogo veću netrpeljivost i odsustvo komunikacije koje je trajalo oko 30 godina.

Velimir Abramović nam otkriva kakve su ličnosti bili Tesla i Pupin, odnosno kakvi su im bili karakteri:
– Tesla i Pupin su bili potpuno suprotnih karaktera. Tesla je uvek bio u stanju mentalne tenzije, jer je stalno razmišljao. Sa Teslom je bilo jako teško razgovarati jer on nije bio nikada opušten. Njegova opuštenost, usled stalno žive i fokusirane svesti, bilo je stanje najviše napetosti za nekog drugog čoveka. On nije koristio opijate, nije pušio, nije pio… Nije uopšte razgovarao sa ljudima za koje bi procenio da ga neće razumeti. Takođe, bio je moralni perfekcionista, u smislu da je prezirao ljude koji robuju materijalnim bogatstvima, što je Pupin uveliko radio. On je to Pupinu morao zamerati. Tesla je potpuno bio posvećen nauci. Pupin je bio čovek koji je imao mnogo kontakata u visokom društvu. Družio se, izlazio na prijeme, pomagao ljudima, pratio i pomagao svoje studente dugi niz godina, tako da je Pupin i danas u Americi uvaženiji od Tesle. To je paradoks da je on ostavio naučnog traga u Americi daleko više od Tesle koji je zajedno sa Dž. P. Morganom uspostavio Ameriku kao supersilu – komentariše Abramović.

Pomenuli ste da je Pupin pomagao studentima. Da li je to činio i Tesla?

– Pomagali su i jedan i drugi, ali na različite načine. Tesla nije imao učenike. Radio je sam, sa tehničarima. Međutim, kada je Tesla došao u Srbiju u junu 1893. godine, bio je primljen kod kralja Aleksandra Obrenovića. Tadašnji prorektor Beogradskog univerziteta, zadužen za politehniku, nije bio u srpskoj prestonici tih 35 sati koliko je Tesla proveo u Beogradu. I tako je propuštena prilika da se dogovore o onome što je Tesla nudio – da svake dve godine dolazi u Srbiju da odabere najbolje studente i da ih stipendira u Americi. Pupin je uglavnom bio medijator za dobijanje stipendija ljudi iz Vojvodine. Pupin je bio osnivač i prvi predsednik Svesrpskog narodnog veća Sloga u Njujorku, čiji je sekretar bio Pavle Rankov Radosavljević, ugledni pedagog i antropolog, rodom iz Sombora – objašnjava Velimir Abramović.

Odgovarajući na naše pitanje o tome kada je i zašto izbio glavni sukob između Tesle i Pupina, Abramović navodi da je bitka izbila oko interesa koji je Markoni imao u SAD u radiotehnici. Budući da je Tesla imao 12 patenata za radio, Markoni nije mogao da patentira radio aparat kao osnovni patent, nego je sa Lojdon Džordžom, tadašnjim premijerom Velike Britanije, uspeo da ubedi nekoliko firmi da finansiraju prvo patent za zvučnike, pa da ga onda prenesu u SAD kao združeni patent za radio i da na osnovu svojih veza uspe da dobije posao izgradnje telegrafskih stanica u Evropi i Americi što je bilo vrlo unosno. Markoni je bio jedno vreme Teslin asistent i sve što je znao o radiju naučio je od Tesle, objašnjava Abramović i dodaje:

– U javnosti je poznat sudski spor između Tesle i Markonija. Sud je za veštaka uzeo Pupina koji je veštačio u korist Markonija, jer je imao sa njim tajni dogovor u Engleskoj o podeli deonica, tako da je imao direktan finansijski interes, što je Tesla znao. Na kraju tog veštačenja, Pupin tvrdi da je patent ipak Markoni nezavisno pronašao, a vrhunac svedočenja je bio momenat gde Pupin traži psihijatrijski pregled za Teslu. Posle toga Tesla je sa Pupinom raskinuo bilo kakav odnos i sa njim više nije govorio, sve do pred Pupinovu smrt 1935. godine. Glavni razlog prestanka komunikacije bila je Pupinova sumnja u Teslino mentalno zdravlje, što je, mora se priznati, bilo dosta nisko. O tom sukobu postoje podaci koje je Tesla ostavio u razgovoru sa nećakom Savom Kosanovićem, prijateljem Milošem Tošićem i drugima – navodi Abramović.

Podsećanja radi, Markoniju je američki patentni zavod priznao patent za radio prenos zbog čega nastaje dugogodišnji sudski patentni spor oko prava prvenstva na ovaj pronalazak. Vrhovni sud Amerike je tek 1943. godine, posle Tesline smrti, priznao pravo Nikole Tesle na patent za radio.

Po mišljenju našeg sagovornika, kao i svaki genijalan čovek, Tesla je ljude koji ne shvataju njegove ideje spontano posmatrao kao bića nižeg ranga:
– Kada je Pupin iz novčanog interesa veštačio protiv njega, pretpostavljam da ga je Tesla otpisao kao čoveka niže mentalne kategorije. O tome svedoči i Teslino pismo Paji Radosavljeviću u kome Tesla kaže: „Viđeste li gde maniti Pupin dade patent našem neprijatelju…“, misleći pritom na Markonija. Tesla je bio vrlo realan u odnosima sa ljudima, samo što je imao vrlo visoke kriterijume. On je, ne samo na Pupina, već i na sve druge ljude gledao sa nekom vrstom opravdanog nipodaštavanja. Za razliku od Tesle, Pupin nije ostavio nikakav pisani trag, niti usmeno svedočenje o svom razlazu sa Teslom, niti o razlozima zbog kojih se u sudskom sporu Tesla – Markoni, priklonio ovom drugom – ističe Velimir Abramović.

„Ulje na vatru“ u pogoršanju odnosa dvaju naučnika dolilo je i Pupinovo odbijanje da podrži Teslinu kandidaturu za Nobelovu nagradu. On to nije učinio jer u tome nije imao nikakvu dobit, a verovatno je smatrao da je on taj koji bi trebalo da dobije to priznanje.

Bilo je pokušaja mirenja Tesle i Pupina. U jednom je posredovao i vladika Nikolaj Velimirović, koji je 1915. godine hteo da jednim udarcem reši dva velika srpska problema, da pomiri dva velikana i da složi Srbe, nagovarajući Teslu i Pupina da zajednički potpišu „Vidovdanski proglas“ o ujedinjenju Srba u
Americi. Pupin je to potpisao, a Tesla je to odbio rečima: „Ja poznajem naš srpski narod, on ima svoje poglede na sve; takav apel ne bi naišao na odobravanje, a ima u nas i novinara koji bi nas potpisnike ‘iščibukali’ oštricom svoga pera. Nego kad ste sad iz domovine došli, zašto nijeste donijeli takav apel američkim Srbima od dva naša srpska vladara: Kralja Petra I Karađorđevića i Kralja Nikole I Petrovića?” Vladika Nikolaj je taj susret prokomentarisao rečima: „To je tako veliki čovek, žao mi je sada što sam ga izvukao iz njegove smirenosti. Bolje da nisam ni išao“. Teslin gest odbijanja, s jedne strane možemo da tumačimo kao uobraženost čoveka svesnog svoje genijalnosti, ali sa druge strane on je tu pokazao vrlo praktičku političku pamet.

Kao što je poznato, podseća Abramović, Tesla je često oskudevao u novcu. Kada mu je 1943. godine konzul Kraljevine Jugoslavije u Njujorku Radoje Janković preneo Pupinovu ponudu da mu obezbedi pomoć preko nekih kompanija, Tesla je to odbio. Ono što ga je verovatno navelo da ne prihvati ponuđenu pomoć bila je činjenica da sa Pupinom nije bio u dobrim odnosima. Ponuda mu je morala zvučati čudno, ali čini se da je ona bila iskrena.

Pupin je 1935. godine bio na samrti i preko konzula Jankovića je izrazio želju da se oprosti sa Teslom. Tok i scenu pomirenja oslikao je u svojim sećanjima Miloš Tošić, Teslin prijatelj i u to vreme kraljevski vojni ataše u Njujorku. Tošić je pozvao Teslu telefonom u hotel “Njujorker”, opisao mu Pupinovo teško stanje i preneo mu njegovu želju da se vide. Zapitao je Teslu da li bi pristao, na šta je on odgovorio: “O, to će biti veoma teško”. Zatražio je vreme da razmisli i rekao Tošiću da će mu javiti odluku sutradan ujutro. Posle neprospavane noći, Tesla je pristao i sutradan zajedno sa Tošićem posetio Pupina u bolnici: “U Pupinovoj sobi zatekli smo nekolicinu lekara pored njegove postelje. Susret je bio vrlo dirljiv. Tesla je prilazeći bolesniku i pružajući mu ruku izgovorio, blagim glasom: “Kako si, moj stari dobri prijatelju?” Pupin od uzbuđenja nije mogao da progovori, samo je plakao. Svi su napustili sobu i ostavili ih same. Na rastanku, Tesla je lekarima dao Pitagorejsku izjavu, rekavši da će se Pupin i on opet sresti u Klubu naučnika i razgovarati kao nekada. Proveli su nasamo oko pola sata. Tesla nigde, nikada i nikome nije otkrio sadržaj tog poslednjeg razgovora sa Pupinom, koji je predstavljao i njihovo pomirenje posle 30 godina, objašnjava Velimir Abramović.

Četrdesetak sati posle ovog susreta Pupin je umro. Dan posle smrti, u istom broju Njujork Tajmsa gde je objavljena Pupinova posmrtnica, objavljen je i poslednji naučni intervju sa Pupinom, u kome kritikuje teoriju etra engleskog naučnika Olivera Lodža, velikog Teslinog prijatelja i istomišljenika.

Pišu: Marina Bulatović i Ljuba Đorđević