Колебао сам се да ли да овој колумни дам наслов који је, на крају, добила, или да променим само једно слово, тако да гласи: „Наказе курса“. Тиме бих јасније истакао штетне последице које изазива прецењени динар, али се плашим да би овакав наслов био интерпретиран погрешно, као жеља да увредим носиоце политике девизног курса, што нипошто није моја намера.

Данијел Цвијетићанин

Финансијска будућност Србије, у овом тренутку, не изгледа ружичасто. Независно од политичких „сложености“, огроман дефицит у спољној размени и брзи раст спољне задужености (у девизном знаку) изазива забринутост стручњака, па чак и међународних експерата који су и сами активно учествовали у формирању наше економске и монетарне политике (овде мислим на експерте ММФ-а). Сад већ и они забринуто врте главом, иако су својевремено нашим стручно незрелим а финансијски амбициозним кадровима сугерисали експанзивно задуживање и отварање према тзв. директним страним инвестицијама (што је углавном други назив за брзу продају предузећа странцима).

Необновљиви (на дуги рок неодрживи) новчани слапови који су запљуснули нашу земљу (кредити, донације, приватизационе инвестиције…) створили су илузију о могућностима прекомерне (у односу на могућности БДП) јавне и личне потрошње, а такође и илузију о „јаком динару“. Брзи раст девизних резерви, па и домаће штедње у девизном знаку, створио је привид да сваки курс динара може да се брани, мада је „црвена лампица“ дефицита спољне размене алармирала све оне који су умели да гледају у „инструмент-таблу“.

Стручњаци ММФ-а готово свакој земљи препоручују да курс своје валуте држи на што је могуће вишем нивоу, да би се, на тај начин, очувала ценовна стабилност, па макар тиме била угрожена конкурентност домаће привреде (или можда баш зато?). Сада се, међутим, и они двоуме у оцени да је курс динара прецењен. Али је, у овом тренутку, веома тешко пронаћи добро решење.

Опширније у штампаном издању