То што се капитални приходи, добијени продајом имовине, третирају и троше као текући, једна је од најпоразнијих карактеристика наше економске политике

Како ће догодине изгледати путања инфлације сада се може само нагађати јер ће то добрим делом зависити од тога какве ће потезе повлачити економска политика. А то се сада не зна јер ће бити избора, а након њих формираће се нова влада, која тек треба да формулише мере са којима ће наступити. Ипак, постоји нешто што је већ и сада видљиво, а то је да ће Национални инвестициони план представљати велики извор додатне тражње, а експанзивно дејство ће се испољити не само краткорочно него и на дуже стазе. Тај велики прилив девиза је привремен те ако се строго не одвоји од текућих токова представљаће снажан удар на стабилност и својеврсну деформацију у функционисању тржишног механизма. Јер, ако се девизни курс формира на нивоу који није конзистентан са правом снагом привреде, него одражава неке егзогене приливе и токове, онда ни цене нису формиране како треба. А то значи да тржиште даје погрешне сигнале о томе како треба употребити ресурсе. Дакле, накнадно ће се испоставити да је урађено и много тога што није требало а пропуштено доста оног што је морало да се уради.

Овако је проф. др Љубомир Маџар, директор Института за стратегијске студије и развој БК Универзитета, одговорио у интервјуу за Економетар, на наше прво питање – како процењује даље кретање инфлације. Истовремено наглашава да у свему томе постоји и ефекат навикавања на виши ниво трошења од оног који одговара правој и дугорочно одрживој снази привреде, па је одвикавање увек болно и тешко.

Ова година већ се приближава свом крају. Како бисте је оценили са становишта основних привредних показатеља?

– Кад се говори о привредној панорами уопште, па и овој сад на измаку године, она се мора дијагностички одредити на два нивоа. Ово отуд што није довољно посматрати само онај први ниво, са статистички регистрованим и емпиријски установљеним подацима о производњи, ценама, курсу, монетарним агрегатима… Мора се пажљиво посматрати и други ниво који обухвата процесе и механизме којима су ти резултати произведени. А рекао бих да су ти механизми, са становишта праве слике о привредној панорами, чак важнији од измерених резултата. Они показују на који су начин ти резултати продуковани, да ли су дугорочно одрживи и да ли су остварени на рачун много већих штета и губитака који би могли да се појаве у не тако далекој будућности.

– Али, ако се пође редом, најпре од првог појавног нивоа, тј. од података, уочава се шест позитивних чињеница. Најпре, очекује се стопа раста бруто домаћег производа од 6,5 одсто, што је солидно мада и ту постоји једно „али“. Инфлација ће, супротно очекивањима из прве половине године, бити на једноцифреном нивоу, а већ се спомиње и одиста допадљивих седам посто. Девизни курс је смањен, ту мислим на број динара који се плаћа за један евро. Или, другачије речено, динар је ојачао. Даља позитивна ставка јесте то што каматне стопе већ дуже време показују једну благу али приметну тенденцију опадања, што одражава дуго очекивану а заиста добродошлу све интензивнију конкуренцију у банкарском сектору. Банкарство је вероватно најуспешнија и најмодернија грана – то је оцена др Верољуба Дугалића из Удружења банака, и ја се са њом слажем.

Наша „холандска болест“

– Ово што се код нас дешава са великим приливом девиза и огромним увозом, који је последица вештачки ојачалог динара те потцењене вредности страних валута, одговара ономе што се назива „холандском болешћу“. Јер, „холандска болест“ заиста јесте појава која одражава велики али привремени прилив девиза. То се десило кад су 50-их година прошлог века у Холандији пронашли природни гас и кад су се у платном билансу појавили огромни приливи по основу његовог извоза. На тај начин је ојачала домаћа валута и снажно повећан увоз, што је погодило домаћу производњу која се све теже пласирала на домаћем тржишту. То је довело до слабијег коришћења капацитета, повећања фиксних трошкова и пада конкурентности целе привреде. А потом следи отрежњење, тешко и мучно.
Зато се о томе код нас мора и те како водити рачуна јер кад пресуше извори дотока девиза, нити ће бити могућности за одржавање увоза на који смо навикли, нити ће бити домаће производње јер ће један њен део бити уништен тим страшним конкурентским притиском, упозорава др Маџар.

Даље, тржишно снабдевање је добро, свега има. Ако имате новца, нема шта нема. То је важно јер знамо да је у нашој не тако далекој прошлости бивало да и кад имаш пара не можеш да нађеш робу. И, најзад, имамо буџетски вишак, односно консолидацију јавних финансија, иако се и то може с правом релативизовати, као и сам раст БДП. И одмах да кажем – кад је о буџетском вишку реч изгледа да су се све донедавно, а можда и сада, углавном посматрали готовински токови. Другим речима, ако приспеју неке обавезе, а нису подмирене, онда се оне и не региструју у буџетском рачуну као ставка која погоршава биланс. Значи, није тај вишак неки велики резултат уколико је део обавеза остао неплаћен. Али, важније од тога је нешто друго, а то је да су неке текуће обавезе подмириване из прихода који нису прави буџетски приходи већ капитални приливи добијени продајом имовине.

Шта Ви убрајате у оне основне негативне „ставке“?

– То је пре свега огроман дефицит у спољнотрговинском и платном билансу, слаб извоз (мада су регистроване тенденције некаквог оживљавања) и велики увоз. Покривеност увоза извозом је нешто већа од једне трећине. Прошле године била је ту негде на нивоу једне трећине, сад се нешто поправила, али је и даље неповољна. Уз то, још увек смо у ситуацији да констатујемо да нам је извоз у неким годинама тзв. демократског периода био мањи него у Милошевићево време, у време санкција. И то је јако лоша ствар, посебно због чињенице да мала земља, каква је наша, без извоза не може на дужи рок да се нада успешном развоју и трајно одрживом просперитету.

Мало правих улагања

– У те негативне ставке свакако спада и велика незапосленост, што је већ хронична бољка наше привреде. Број незапослених се и даље повећава, што слику додатно погоршава. То што нема правог прилива страних директних инвестиција, а поготову оних гринфилд, може се, по мом мишљењу, такође приписати негативној страни ове текуће слике. Ваља, макар и кратко, упозорити: на велика звона оглашавамо и таламбасамо, рецимо, продају Мобтела, Војвођанске банке и других капиталних ствари као прилив инвестиција, а то је за нас дезинвестиција. Нарочито ако ти приходи великим делом или у целости оду у буџет и употребе се за текуће потребе.

Хоћете да кажете да још није створен амбијент за права страна улагања?

– То је моје виђење ситуације у том домену. Србија је још увек дивља и бесудна земља и страни инвеститори зазиру од тог цивилизацијског вакуума. Још нисмо направили ваљан правни поредак, наше судство још не функционише како треба, инфраструктура нам не ваља, а све то, као и један број ствари које нисам поменуо (на пример, корупција) одбија стране улагаче. А у вези са куповином фирми у процесу приватизације морам да кажем да је недопустиво да се не прави разлика између таквих, дакле капиталних прилива, и оних текућих буџетских. Ту разлику наша власт не прави систематски доследно, а морала би. Мора се доћи до те свести. А то што се капитални приходи добрим делом третирају и троше као текући, једна је од најпоразнијих карактеристика наше текуће економске политике.

Паралела

У ових последњих 5-6 година доста се средстава, по разним основама, улило у земљу а да то није био резултат нашег привређивања. Имали смо значајне приватизационе приходе и доста донација, као и повољних кредита са дугим периодом почека и отплатама гурнутим у далеку будућност. То је био случај нарочито у 2001. и 2002. Ја сам погледао те приливе и дошао до закључка да су они, посматрани као учешће у БДП, упоредиви са оним славним и слатким годинама из Титовог периода од 1951. до 1960. Наиме, то учешће дигло се негде на 6,5 до седам посто БДП, колико је било и у Титово време. Наравно, БДП нам је мали па онда и ти приливи, гледани у апсолутном износу, нису на нивоу какав би био у неким нормалнијим временима. Маса тако приспелих ресурса ипак је велика, оцењује др Маџар.

Не може се, ипак, оспорити да су значајни девизни приливи добродошли у осиромашеној земљи каква је наша?

– То зависи од тога како се са њима поступа, у шта се улажу и на шта троше. Подсетићу да је Србија у протеклих пет година била у ситуацији да су јој по разним основама притицале релативно велике количине девиза које не одражавају производне способности домаће привреде. Било је подоста разноразних донација, односно поклона, који су почели да се смањују након 2002. Сад их још има помало, али неупоредиво мање него на старту промена, и све их је мање. Подигнуто је више повољних кредита па су се и по том основу такође слила значајна средства. Део дуга је отписан – и то је једна врста прилива, јер да до тога није дошло део извозних прихода би морао да се издвоји за отплату ануитета укључујући, дакако, и камате. И, наравно, велики износи дошли су по основу приватизације, продајом имовине. Због свега тога, имали смо велику понуду девиза па се на девизном тржишту формирао курс који није дугорочно одржив. У Србији сад имамо заиста чудну комбинацију слабе привреде и јаке домаће валуте. То није уобичајено и са економског становишта није нормално. А тај јак динар има за последицу неатрактиван извоз и повољан и исплатив увоз. Тако велики увоз врши опет конкурентски притисак на домаћу производњу и он је буквално гуши. И, наравно, како сам већ и рекао, пошто је курс основна цена, од ње зависи цео систем цена. Наиме, велики број производа има увозне компоненте, а они који их немају, имају их у виду домаћих производа који са своје стране имају и утрошке из увоза. Проблем је и у томе што овакав курс, којим су стране валуте потцењене, није дугорочно одржив. Кад престане наше михољско лето, то слатко доба, онда неће моћи да се финансира толики увоз и он ће се смањити, а у међувремену ће део привреде бити уништен управо великом конкуренцијом из увоза. За тај сценарио нашао сам, инспирисан поезијом Т. С. Елиота, и назив: Пуста земља.

Трећа компонента стабилности

Како оцењујете потезе који су се вукли у монетарној сфери?

– Они су углавном били изнуђени. Јер, тај огроман прилив девиза захтева стерилизацију, то је оно чега је била свесна НБС. На њу је малтене пао сав терет стабилности, па је она на разне начине покушавала да, ограничавајући новчану масу, укочи тражњу повећавајући обавезну резерву и код динарских и код девизних депозита. Пошто је мало потеза који дају само добре ефекте, оно што је радила НБС имало је и своје штетне последице. Таква политика поскупљује капитал, каматне стопе се не смањују довољном брзином па остају предуго високе, што истискује приватне инвестиције и гуши приватну иницијативу. То није добро јер испада да нам држава постаје главни инвеститор а приватни сектор бива одгурнут на маргине економске позорнице.

Како Ви видите оно што сада имамо на плану макроекономске стабилизације?

– Ако се посматра садашња ситуација, од три компоненте макроекономске стабилности једна је повољна, нарочито сад кад се инфлација смирује, а оне друге две не ваљају. А питање је да ли је и она прва одржива јер иза садашње стопе инфлације стоји велики увоз, велика понуда девиза и јак динар. Подсетићу и овде да је у последњих шест година власт стално истицала унутрашњу, односно ценовну стабилност која је била повољна, а недовољно уважавала неравнотежу на плану спољне стабилности, будући да је ту „књижен“ велики дефицит. Постоји и трећа компонента, на којој је посебно инсистирао покојни проф. др Бранко Хорват, а то је степен коришћења постојећег расположивог потенцијала, пре свега радне снаге. А то значи да се привреда попут наше, која има велику стопу незапослености, не може окарактерисати као стабилна. Привреда која је инфлацију успела да сведе на једноцифрену стопу али има спољнотрговински дефицит на нивоу од скоро 10 посто БДП и тако слабо користи факторе производње, пре се може оквалификовати као нестабилна него као стабилна.

Подршка другом стубу

Где видите опасност у реализацији овако скројеног Националног инвестиционог плана?

– Генерално гледано, ту постоји опасност да се велики новац проћерда кроз доста пројеката који не би смели да се финансирају из тих извора, попут рецимо текућих поправки и инвестиционог одржавања. При томе, врло је опасно то што су се преко ноћи, експресно, пронашли неки програми кроз које ће се удомити огромна средства, а да се не зна ни какви ће бити ефекти свега тога нити какви су изгледи да ће ово што је пласирано у виду кредита бити доиста и сервисирано. А кад је реч о самим пројектима, скренућу пажњу на недавну изјаву Јелице Минић, из Европског покрета у Србији, да у ЕУ постоје средства која ми не користимо у пуној мери зато што нема пројеката који би задовољили њихове критеријуме. Значи, по критеријумима ЕУ наши пројекти или не постоје или нису добри, а у НИП је увршћен велики број некаквих на брзину склепаних програма или пројеката извађених из неке прашњаве фиоке. И друго што ових дана стално понављам: кад се нешто прода током приватизације, онда то значи да се само променио облик имовине и да новац треба задржати у тзв. капиталном билансу те да се из тога могу финансирати капиталне, по правилу крупне ствари као што је, на пример, инфраструктура. То је нешто што трајно државу чини богатијом а предузећа ефикаснијим за будућа времена.

Асиметрија

Иако се стопа раста БДП од 6,5 одсто може сматрати солидном морају се имати у виду две ствари које умногоме релативизују и такав раст. Једна је ниска основица на којој је она остварена, а друга својеврсна асиметрија која се јавља кад ваља надокнадити заостајање. На пример, 1990. и 1991. преполовљен нам је БДП, односно смањио се за 50 одсто. Да би се са тог нивоа вратио на претходни, он мора да се удвостручи, тј да порасте не 50 одсто, него читавих 100 посто. С друге стране, код сваког поређења са нашим ужим или ширим окружењем постаје видљиво да су нам потребне много веће стопе да бисмо стигли оне око нас и оне мало даље од нас. Јер, ваљда се нисмо помирили с тим да заувек останемо најсиромашнија земља у Европи, запитао се др Љубомир Маџар.

По мом мишљењу, део тих средстава из приватизације могао би да се искористи за увођење другог стуба у пензијском систему, за допунско пензијско осигурање. Други стуб је веома добра ствар али има једну ману, а то је да приликом увођења мора да се преброди прелазни период који много кошта. Наиме, генерације које ће издвајати за себе, улажући у капиталне фондове, биле би у овом прелазном периоду двоструко оптерећене, тим издвајањима за своје будуће пензије и онима из којих ће се на текућој основи подмиривати садашњи пензионери. То дупло плаћање је велики терет и зато би се део приватизационих прихода могао искористити за премошћавање овог финансијског јаза.

Једна од могућности јесте да се текуће генерације ослободе финансирања садашњих пензионера, чије би се пензије исплаћивале из фонда који би подупирала управо и првенствено и средства из приватизационих прихода. За то време ојачао би и тај други стуб, та својеврсна развојна банка која би, са једне стране, исплаћивала пензије а са друге, настојала да газдује што боље и да заради на том капиталу.

Средства од приватизације могу се искористити и за отплату дела спољног дуга, што би било и сасвим логично. Јер, и имовина која се продаје у високом степену је финансирана из спољног задуживања, па је онда ред да се део тих дугова отплати из прихода од њихове продаје. Сматрам да је добра опција и улагање у првокласне хартије од вредности у сигурним страним банкама. Обавезе по основу реституције се такође делом могу покрити из прихода од приватизације. И све је то боље него да се средства разлију кроз подмиривање неких текућих обавеза.

Шта бива кад се прода све што се може?

– У оној мери у којој су приходи од приватизације и други привремени приходи ушли у текућу потрошњу, у тој мери ће, кад пресахну, доћи до тешког и болног навикавања на ниво који одговара нашим производним могућностима. И онда ће се појавити, с једне стране, тешко савладиви инфлаторни притисци, а с друге, доћи ће до смањења потрошње, почев од личне до јавне. Део прилагођавања сигурно ће пасти на агрегатну штедњу што ће се неповољно одразити на инвестиције и развојне изгледе на дужи рок. А да смо били мало мудрији па да смо оно што је привремени прилив стављали првенствено на страну, а помало и улагали у оно што је најпотребније, створила би се златна резерва за време које долази. И баш у томе што се економска политика води у знаку пребрзог и расипничког, а на текући период усмереног трошења новца, видим елементе једног наглашеног политичког опортунизма. Јер сада се по том основу убирају поени и добија политичка подршка, а о томе шта ће бити после, нико не мисли. А кад се исцрпе ти привремени приливи и кад не буде тог привременог благостања мораћемо да се вратимо у оквире својих производних могућности. То ће бити тешко време и за становништво и за будуће политичаре. Испоставиће се да по основу галантног трошења привременог прилива девиза политички капитал (пре свега у виду увећане изборне подршке) згрће гарнитура текућих политичара, а горке плодове неизбежних штетних последица биће у (не)прилици да убирају неки други.

Катарина Секулић