Istina je da je u firmama gde je došao ozbiljan strateški partner efektivno radno vreme dosta povećano. Njihov cilj je da dosegnu do fantastičnih 7,5 sati aktivnog rada. Moram da kažem da su u mnogim firmama tog kalibra sada dostigli negde oko sedam sati efektivnog rada

Ljubisav Orbović

Istraživanje rađeno za potrebe pisanja jedne doktorske disertacije završeno je zaključkom da je udeo između 2002. i 2007. godine privatizovanih firmi u svim značajnim ekonomskim pokazateljima tako mali – oko 10 odsto – da su očekivani pozitivni uticaji na celu ekonomiju bili podjednako preterani koliko je preterana i povika na porazne uticaje privatizacije na opšte stanje naše ekonomije?

– Dobro, ima u tome neke logike, ali zavisi kako se posmatra. Ako posmatramo onaj deo firmi koje su i pre privatizacije dobro poslovale i kod kojih su došli strateški partneri, kao što je slučaj sa cementarama, u duvanskoj industriji, farmaceutskoj industriji, prehrambenoj industriji, tu smo dobili kvalitet. Izuzimamo socijalni aspekt, a gledamo produktivnost, ona je u pojedinim firmama povećana čak i četiri-pet puta. Smanjen je broj zaposlenih, boljom organizacijom, ne nekim velikim investicijama napravljen je određeni efekat. Ali, ako gledamo sa socijalnog aspekta, u svim tim firmama se broj zaposlenih smanjio i to od jedne do čak i dve trećine. I u tim izuzetno dobrim firmama. To sa jedne strane. Ali, ako gledamo kompletnu privatizaciju: šta je sa onim firmama koje su nestale, šta je sa onim firmama koje su kupljene i uništene, oterane u stečaj i likvidaciju? Šta je sa onim firmama u kojima kupci prosto nisu imali ideju šta sa tim firmama da rade? Kupili su ih namenski radi zemljišta, prenamene zemljišta i slično. Kad sve to zajedno saberemo, očito je da je privatizacija pogibeljna i da je kompletna privreda Srbije u ovom delu uništena.

Opširnije u štampanom izdanju