Са само пет хектара уљане репице може се произвести биодизел за обрађивање десет пута већег имања, што значи да би ратари могли да постану енергетски независни

Имање Илоне и Јована Сегединчева од 4,2 хектара на Келебији, у предграђу Суботице, делује као изузетно лепо уређено домаћинство са окућницом бо- гатом најразноврснијим украсним рас- тињем. Тек табла на улазу, која сугери- ше да је овде и седиште фирме “Химел”, открива да се на овом имању о растињу и производњи води рачуна и на други начин.
Пуних 30 година Јован Сегединчев, који је већи део радног века провео као машински стручњак у “Мерцедесу” у Немачкој, бави се искоришћавањем биодизела и биогаса. Осим што је тре- нутно заступник за агрегате и маши- не на ово природно гориво, Сегедин- чев заједно са професором др Алексом Алексићем, са новосадског Технолош- ког факултета, ради на производњи до- маћег реактора.

Моја основна намера, због које и све ово радим, јесте да спроведем у дело идеју да пољопривредно газдинство може потпуно заокружити производњу и бити самостално у односу на изворе енергије. Једно пољопривредно добро способно је да за своје потребе производи довољно енергије, чак и да је продаје, каже Јован Сегединчев.

Рачуница коју изводи поткрепљује његов став: са пет хектара засејаних уља- ном репицом добија се 12 до 13 хиљада литара уља, што је довољно за потрошњу горива у обради 50 хектара земље. Ратар који обрађује 50 хектара земље годишње издваја и до 10.000 евра за гориво, док би га са биодизелом литар уља коштао само 23 динара, тврди Сегединчев.

Прерадом уљане репице, која садржи до 58 одсто уља, добија се “колач” који је ква- литетан додатак сточној храни, а од сламе уљане репице настају брикети велике енер- гетске вредности. Јован Сегединчев каже да је за сточаре исплативо решење биогас који се добија из стајског гнојива или било којих отпадака органског порекла.