Цвећарство у Шумадији је све мање хоби јер радници пропалих предузећа у тој пољопривредној грани виде шансу за зараду. Највећи проблем цвећара је пласман робе

Пре петнаест година готово 90 одсто цвећа у Србији стизало је из Холандије, Мађарске, Израела и других земаља. Данас је ситуација другачија. Домаће цвеће се више продаје, а увозног на тржишту има око 60 одсто. Томе су допринели и цвећари из шумадијских села. У селу Бања код Аранђеловца, породица Радула и Гроздане Луковић цвећарством се бави од 1991. године. Почели су најпре са производњом раног поврћа у стакленику површине 30 квадрата, а неколико година касније започели су узгој цвећа.

– Сада имамо пластенике на површини од 3,5 ара и уз пуно труда, љубави и стрпљења, годишње произведемо око 50.000 биљака у чашама и 2.500 у висећим саксијама. Садња почиње у јесен и зиму, да би у пролеће пластеници засијали пуним сјајем, каже у разговору за Економетар Радул Луковић.

– Семе и средства за заштиту цвећа набављамо у Београду, а пластичне саксије и чаше из Пожеге и Врњачке Бање. Ђубриво допремамо из Тутина, а користимо и увозно из Литваније и Украјине. За загревање пластеника годишње нам је потребно 10 тона сувог колубарског угља и 25 до 30 кубика дрва, каже Радул Луковић.

Опширније у штампаном издању