Krenuli smo iz Evrope, od Savone do Barselone, zatim do Afrike, u Kazablanku, potom na Tenerife, odatle pet dana plovidbe Atlantikom. Prva luka na trećem kontinentu, Južnoj Americi, bila je brazilska luka Resife. Slede Masejo, San Salvador de Baija, Rio de Žaneiro i Ilja Bela. Prekrasna Punta del Este u Urugvaju i najzad, Argentina i čarobni Buenos Ajres. Posle iskrcavanja i četiri dana u ovom gradu, avionom do Rima. Da nije bilo avio-prevoza, mislim da bih plivala nazad!

 Stigla je i mene Pompejeva zapovest: „Ploviti se mora…!“

Dugo sam se opirala „kruzerima“. Svi mamireklamni spotovi „plovećih gradova“, luksuznih grdosija što krstare okeanima, Karibima i Bahamima, romantičnih naziva, nisu u meni izazivali adrenalinske plime za glamurom. A nisam imala ni fobiju „Titanika“! Više od svega, proganjao me je slogan „Ploviti se mora, živeti ne!“ Rečenica koju je, prema Plutarhu, davno izgovorio Pompej, kao zapovest svojim mornarima, jer po povratku sa Sicilije, gde su otišli po žito, nisu hteli, zbog jake oluje, da uđu na brodove. „Navigare necesse est, vivere non est necesse…!“ uzviknuo im je Pompej, i prvi se ukrcao na brod. Kasnije je ovaj slogan upisan i na kapijama drevne Kartagine.

Dakle, ploviti se mora… Nešto manje od mesec dana trajao je moj put. Od Beograda preko Rima do Đenove avionom, pa autobusom do Savone, u luku. Odatle smo isplovili. Oko hiljadu pet stotina članova posade sa kapetanom Masimom Penisijem, i oko dve hiljade putnika. „Costa Victoria“ sa četrnaest paluba, poetično nazvanih po operama Nabuko, Travijata, Boemi, Toska, Norma, Rigoleto, Baterflaj, Karmen, Manon… Ima sve pogodnosti koje se podrazumevaju na prekookeanskom kruzeru. Od barova, restorana i salona, otvorenih i zatvorenih bazena, nekoliko džakuzija, salona za frizeraj i masažu, fri šopovi, kazina, teatar sa salom veličine Pozorišta na Terazijama, teniskih i košarkaških terena, all inclussive non-stop hranu od jutra do i posle ponoći, paste, plodovi mora, kolači, kokteli… Voda nije za piće, ona flaširana se baš dobro plaća. I prva, neoprostiva greška! Ja i moja prijateljica uzele smo takozvanu „unutrašnju“ kabinu! Što znači da nema, čak, ni onaj, okrugli, brodski prozorčić. Kabina, kao luksuzno opremljena zatvorska „samica“! Bar za mene, rođenu klaustrofobičarku. Jedini „prozor“ u svet je mali televizor sa nekoliko kanala, a na jednom se non-stop pokazuje šta se dešava napolju, na palubama ili u luci.

Opširnije u štampanom izdanju