Иако би већина оних који први пут виде јагоде Љиљане Јатић из Обровца помислили да су вештачки сазревале, „пумпане“ хормонима, све је из домаће радиности, поручује она

Када се пре шест година, једног лета, вратила из Италије где је као сезонски радник брала јагоде, Љиљана Јатић, из села Обровца код Бачке Паланке, није претпостављала да ће само годину дана касније и сама имати своје „сезонце“. Поготово није могла знати да ће посао ићи толико добро да од подстанара са троје деце, у међувремену сагради кућу од 300 квадрата на којој би јој данас многи позавидели.

Љиљана је, међутим, и те вечери када смо правили разговор за Економетар, тек била стигла из пластеника. Тамо је седам дана у недељи, по цео дан.

– Породица је у пластенику од фебруара до новембра. Чим се побере једна тура, следи ново сађење, тако да, иако је реч о сезонском послу, око јагода има много да се ради. Поготово ако неко стварно хоће да у сваком тренутку има најбољу понуду за тржиште и ко рачуна да ће квалитетну робу моћи добро да прода, прича Љиљана.

Почела је, каже, буквално ни из чега. Када, као свршени трговац, није прошла на конкурсу једне приватне фирме, решила је да у 35. години нешто промени, због своје троје деце. Доста јој је било и подстанарског стажа и надничења. Имала је седам јутара земље, које је наследила, и хтела је да проба да искористи тај иметак. Рачуница је показала да јој за почетак посла, дакле да засади јагоде на скромних 30 ари, постави пластенике, обезбеди наводњавање кап по кап, купи расад и ђубриво, треба око 3.500 евра. А она је имала 1.000 евра, зарађених у Италији. Остатак је позајмила од ујака. Одмах је 3.000 евра уложила у јагоде, набавку фолија које ће их штитити од зиме, а и са којих ће их, када сазру и почну да отпадају, лакше сакупљати него да се „ваљају“ по блату.

Преосталих 500 евра јој је требало да плати раднике како би јагоде на време биле обране, јер ако се пропусти само један дан, доста се изгуби.

Опширније у штампаном издању