Народна банка Србије пооштрила је услове под којима ће пословне банке давати потрошачке кредите. НБС тиме жели да успори брзу експанзију кредита и да умањи опасност од прекомерне задужености грађана.
Данијел Цвијетићанин
Истовремено, смањиће се притисак тражње на потрошна добра, а тиме и опасност од раста цена (инфлације). Стручна јавност ће вероватно са разумевањем дочекати ове мере за успоравање потрошње која, по оцени већине, није усклађена са растом друштвеног производа. Није чудо што, у јавним гласилима, стручњаци упозоравају грађане да не срљају у дугове, пошто ово нису они некадашњи (“самоуправни”) кредити, које је обезвређивала инфлација и који су увек били повољни за дужнике. Чудо је, међутим, што исти економисти (а и неки математичари, који боље познају економију него математику) на сва уста хвале владу која, слично становништву, али далеко крупнијим корацима, срља у међународно задуживање. Експерти умирују јавност да ће са спољним дугом све бити у реду, уколико се испуне неке претпоставке. “Праве ситнице”: високе стопе раста БДП-а, низак ниво плата, висок ниво инвестиција, пад јавне потрошње – тј. државних издатака за пензије, здравство, школство, јавну безбедност, и сл.
Зашто је поступак задуживања, толико похвалан за државу, разлог за страх или забринутост када се ради о становништву? Осим ако је држава рационалнија у коришћењу добијених средстава од грађана?
А добро знамо како ту стоје ствари. Није први пут да власт страхује да ће се народ, у економском животу, понашати лакомислено и противно својим интересима. Сетићемо се случајева из не тако давне прошлости.
У моделу масовне приватизације из 1997. године, грађанима законодавац није дозволио слободну продају добијених акција. Власт је тада страховала да ће становништво, у својој лакомислености, продати власништво над привредним ресурсима будзашто, па то треба законом онемогућити. Нови закон о приватизацији (2001. године), ослободио је грађане, ваљда из истог разлога, тешког бремена власничких одговорности. Држава је, продајући државну, а и недржавну (углавном друштвену) својину, показала како уме да буде рационална (примери: шећеране, “Ушће”, “Сартид”…) Рестриктивна политика НБС треба, уствари, да попуни празнину у правном поретку, који није у стању да обезбеди сигурност поверилаца, пошто би, у уређеном амбијенту, грађани и сами знали да не смеју да се “залећу” у кредитне авантуре.
Темпераменту наших власти, међутим, изгледа да су далеко ближе уредбе, наредбе и промптне одлуке (чак и када изазивају штете у развоју и расту) него озбиљни напори у изградњи правног реда, који даје боље резултате али умањује могућност уплитања политике у привредни живот.
П.С.
И струја је опасна (када се електричним апаратима нестручно рукује). Не бих се чудио да експертима у НБС падне на памет да сугеришу рестрикције, како би се умањила опасност за становништво. То је та врста бриге!
