Ручна дорада ципела јесте тешка, али ако имате добре и веште руке обезбеђујете добру зараду и стални посао, каже некада најбоља радница врањске фабрике обуће „Коштана“

Нема веће среће и задовољства него када, док прелазите улицу, испред вас застане луксузни аутомобил и из њега изађе особа која вам се, уз осмех, обрати: „Тета Сунчице, то сам ја… зар ме не познајеш“. Онда се присетите драге особе коју сте, док је као млада била на животној прекретници, научили да ради и заради. Затим следи подсећање на прошле дане и обавезна питања: где си сад, како ти је и како живиш?

Овако за Економетар говори Сунчица Ћириловић, стручњак за ручну израду ципела од природног материјала, некада најбоља радница врањске фабрике обуће „Коштана“, и додаје да је штета за Врање и Србију што је таква фабрика обуће каква је била „Коштана“ потпуно уништена, а могла је своје квалитетне производе да извози широм планете. Али, ова храбра, успешна и вредна жена каже да је тек после пословног краха врањских обућара „пронашла себе“. До сада је, пружајући услуге многим произвођачима ципела у окружењу и радећи приватно, стално упослила више од 70 радника, а специфичном занату за ручну израду ципела обучила више од 200 младих људи.

– Душа ме боли кад се сетим школовања и обављања професионалне праксе, а затим запослења у „Коштани“. Дневно сам у смени пресвлачила по 500 пари штикли за женске ципеле. Ни дан-данас ми није јасно зашто је овако савремена фабрика, са изузетним кадровима, пропала и да није било заинтересованих да је купе и обнове производњу за извоз широм света, каже Сунчица која је у „Коштани“ провела више од 20 година.

Ова енергична, одлучна и пословна жена не крије да је много непроспаваних ноћи провела, након што је остала без посла. Ручна израда ципела јој је, како каже, „остала у рукама“. Потражили су је они који су знали за њено знање и умеће. Серија од више стотина пари ципела је освојила инострано тржиште. Уследила је нова поруџбина и испорука, а затим се родила идеја да покрене сопствени бизнис.

– Одлучила сам да сарађујем са озбиљним и сигурним партнерима, односно произвођачима квалитетне обуће од природних материјала. Праве услове пружио ми је „Санч“, један од изузетних произвођача чија производња углавном иде на инострано тржиште. Са њим сам ушла у пословне воде и сада дневно ручно урадим нешто више од 20 пари ципела – вели Сунчица и додаје да јој посебно задовољство причињава сарадња са младима.

Један од најбољих у ручној изради је Далибор Ћириловић, студент економије чији је просек оцена на факултету 9,80. Он је, захваљујући брзини и спретности, на најбољем путу да ме замени и наследи. Сасвим близу Далибора, својим квалитетним радом, је Марија Ранђеловић, студент медицине из Ранутовца. Ту су и Александар Ћириловић из Врања, затим Драгана Петровић из Ранутовца, Ивана Трајковић из Доњег Врања, Сузана Меметовић из Ћеренца и многи други млади људи из Врања и околине, углавном средњошколци и студенти, каже Сунчица и додаје да јој посебно задовољство причињава рад са младима.