Веома је битно да утврдимо која су то улагања која ће на средњи и дужи рок заиста да компензују огромне губитке које је Србија претрпела у оних страшних петнаестак година

– Ово није инвестициони план већ списак пројеката који се одобравају на бази једног макроекономског документа од осам страница, који заправо не говори о томе шта су наши секторски приоритети. И то, наравно, није добро. Јер, кад се говори о плану потрошње неких средстава, онда свако с разлогом помисли да је неко сео и проценио укупна средства и испланирао приоритете за та укупна улагања. У овом тренутку не постоји план потрошње, ни тa милијардa и по евра, нити постоји трогодишњи или петогодишњи инвестициони план. А такав план, да постоји, морао би да буде прављен уз много веће друштвено учешће и озбиљнија проматрања, као и уз јасан процес стварања друштвеног консензуса о томе која нам је развојна стратегија и који су приоритети. Свега тога овде нема, а можете проверити на интернету и сами – то је списак одобрених појединачних пројеката који расте с временом и полако се прелива у будућност и попуњава оквир предвиђених фондова.

Овако је др Кори Удовички, председница Центра за високе економске студије (ЦЕВЕС) одговорила, у интервјуу за Економетар, на наше прво питање – како оцењује недавно најављени Инвестициони план Србије. У вези с тим госпођа Удовички каже и ово: – Ја сам у Мозамбику имала пред собом трогодишњи план који се сваке године ажурирао за наредне три године. Знало се шта је пакет за цео тај период. То у Србији за сада не постоји.

Нарушена равнотежа

Најављено је да ће се у овој години од приватизационих прихода издвојити око 400, а у наредној око 800 милиона евра за неке од програма из инвестиционог плана. Како то може да утиче на ситуацију у привреди, имајући у виду да иначе имамо високу јавну потрошњу?

– Реч је заправо о повећаном инвестиционом трошењу у истом маниру у коме смо и до сада трошили средства, а то је заправо умиривање и куповање добре воље свих сектора, којима ће помало да „капне”. Док смо имали мало средстава, док смо једва испуњавали оквир текуће потрошње на који смо били навикли, утеривали је у нови, тешњи, губер то је још донекле и могло да се оправда. Сада, кад су у односу на постојећу потрошњу озбиљно повећане могућности, сада је веома важно да апетити не порасту свима подједнако.

Важна најава

Већ сада би требало јасно најавити да нови стратешки партнер НИС-а може да рачуна на јасну већину, да ће имати више акција од државе или било ког малог акционара. При томе, није неопходно да он има више од 51 одсто акција. До споменуте већине могао би доћи комбинацијом свог и власништва које би се продавало у јавности. Јер, нафтна индустрија и телекомуникације су одлична прилика да се мобилише штедња становништва куповином акција оваквих фирми. Држава би задржала златну акцију са правом вета над одлукама које су од стратешког развојног значаја за земљу, оцењује др Удовички и додаје да је тога конкретно у нафтној индустрији много мање него што се обично мисли али је она важна не само због квалитетног и уредног снабдевања већ и зато што се ту „окреће” највише новца у односу на било које друго предузеће.

Нарастање потрошње сигурно ће да угрози макроекономску стабилност?

– За нас је отуда веома битно да се питамо и утврдимо која су то улагања која ће на средњи и дужи рок заиста да компензују огромне губитке које је Србија претрпела у оних страшних петнаестак година. Тако испланираних приоритета нема и ја се бојим да ће се знатан део тог новца олако потрошити. То је један део проблема, а други је, шта год да одлучимо да радимо, изузев одлагања употребе тог новца кроз отплату спољног дуга, имаћемо проблем нарасле потрошње која мора уздрмати нашу још веома крхку макроекономску стабилност.

То је проблем који смо имали свих ових година, са сваким повећањем потрошње, било да је она инвестициона или лична. Подсетићу да је јавна потрошња у 2005. години мало смањена, а упркос томе инфлација није озбиљно успорена. То је зато што у Србији трошимо скоро 25 одсто више него што производимо (бруто домаћег производа). Значи, трошимо за четвртину више него што имамо и зато наша потрошња снажно и лако делује на инфлацију. Свако њено повећање озбиљно може убрзати инфлацију. Дакле, ми ћемо по свој прилици платити макроекономском стабилношћу за ту потрошњу па је тим више важно да је она врло пажљиво одмерена.

Од чега се ту мора поћи?

– Најкраће речено, ми као држава не смемо још више да трошимо већ морамо веома пажљиво да распоређујемо наша улагања. Треба улагати, пре свега, у оно што ће брже подићи продуктивну моћ земље како би се јаз између производње и потрошње затварао. Мора се и укупна потрошња држати под контролом. А то може само фискална политика да уради. Треба бити фер и препознати да ни данас више наша фискална политика није неумерена. Нема баш стварног суфицита, бар не с аспекта ефекта на инфлацију и тражњу, али је похвално и то што смо негде на нули. Међутим, ми имамо проблем да приватни сектор много троши, што из дознака, а што због тога што држава узима порез од оних који би штедели, и даје средства онима који ће да потроше. Једино решење је да држава полако мења ту структуру и држи укупну потрошњу под контролом.

Списак приоритета

Највеће користи од овог плана имаће саобраћајна инфраструктура у коју ће се уложити преко 338 милиона евра. Ваш став о томе и уопште о јавним радовима у нашим условима?

– Тражите од мене да говорим о нечему што у јавности није јасно образложено и документовано. Ја заиста не могу да говорим о томе шта ће бити конкретни ефекти нечега што нигде није званично описано, на основу изјава у јавности и то једног министра који често изјављује једно а ради друго. Али, ево шта могу да кажем: мислим да саобраћајна инфраструктура јесте приоритет до те мере да бих се, вероватно, у некој друштвеној расправи о томе где и колико улагати, заложила да још више средстава оде у њу. Како? У шта? Е, за детаље тога треба она широка расправа, да се виде свачији проблеми и визије. То није нешто што човек може лако да одсања преко два-три дана читања новина. Али, ипак могу да предложим да се изаберу следећи приоритети.

(Не)професионалност

Промоција професионалности у економији била је оно од чега сам полазила кад су Економски факултет у Београду и ЦЕВЕС оснивали Фонд за развој економске науке. Желела сам да то постане место на коме ће економисти различитих политичких и економских склоности моћи да разговарају о стварима за које се сви слажу да су неке „голе” чињенице. Упркос том јасном приступу десило ми се да један колега са којим сам разговарала о сарадњи Фонда и институције коју он представља, каже нешто што је заиста за размишљање. Рекао ми је да има разлог „за” сарадњу и „против” сарадње. Разлог „за” јесте да му се допадам као човек, а онај против своди се на то да је лојалан некоме на политичкој сцени за кога може да претпоставља да има нешто против мене. О мојој професионалности, о ономе што сам овде направила није било речи.
Овај само мали детаљ онога где смо, ипак не умањује моје уверење да ће бољи третман стручњака и професионалности доћи временом. Наша привреда не може опстати ако не буде више извозила, а то се неће десити ако не буде више професионалности у фирмама, у друштву. Мало-помало, доћи ће и то време, каже др Кори Удовички.

Мислим да су инфраструктура и капацитет државе да боље пружа јавне услуге, пре свега образовање, на врху списка приоритета. Кад је у питању инфраструктура, приоритета морају бити опет два: шта ће најбрже приближити Србију Европи, и шта ће најбрже и најшире расподелити или пренети привредни раст из центара, који се тренутно понашају као локомотиве раста, у периферију Србије, која још увек тавори. Имајмо на уму да у Србији сада постоје врло велике разлике између тога како се развијају неки урбани центри, пре свега Београд али и Нови Сад, можда и још неки градови, и остатак земље. Е, сад ја нисам спремна да лицитирам са конкретним саобраћајним приоритетима, да ту путну, односно железничку мрежу тачно нацртам, али могу да кажем са сигурношћу да је најважније да се истински изаберу приоритетни пројекти и да њихову реализацију не развлачимо, већ да их што пре завршимо како би што пре почели да дају плод. Ево, узећу један пример на основу онога што се могло чути на ТВ и прочитати у новинама. Ту је најављено да ће се за обилазницу око Београда из Инвестиционог плана издвојити 30 милиона, а још 120 милиона евра позајмићемо од неке међународне институције. Сад се не сећам осталих цифара, али је било јасно да се ни ове, ни следеће, а изгледа ни оне треће године од сада, обилазница неће завршити. Дакле, тих 30 милиона повећаће укупну тражњу и инфлацију сад, а смањити трошкове загушења саобраћаја и подићи продуктивност кроз бржу комуникацију, ко зна кад. Поврх тога, још се и задужујемо. Плаћаћемо камату на позајмицу, „посолићемо” тих 30 милиона и изгубити неколико година и зараду, односно ефекте који би се сасвим сигурно ту прокњижили. Могло се резоновати и овако: је ли важна ова обилазница – јесте, је ли важна за привреду Београда, околине и свих који пролазе кроз главни град – јесте, је ли важна за екологију – јесте. Да ли ствара уштеде – да. Па добро, зашто онда не исфинансирамо колико треба из Плана да обилазницу завршимо што пре, па да ту кренемо са уштедама, а онда ћемо да инвестирамо у нешто друго. То друго, ако смо дотле потрошили приватизационе приходе, моћи ће да се финансира из задуживања без проблема. Али, не. Тада не би било довољно прилика за сликање!

Многима треба подршка, али хајде да се процени шта иде прво, шта друго, и тако редом, и где се све може рачунати на зараде и уштеде.

Супротно од Ирске

Шта бисте из искуства неких других земаља, које су такође спроводиле обимне инвестиционе планове, издвојили као неку добру поуку за нас?

– Споменућу Ирску. Када министар Динкић говори о овој земљи и ономе шта је ту учињено, изгледа да се заборавља да је она прво радикално смањила државну потрошњу. Томе је претходило озбиљно реструктурисање саме државе. И тек након тога дошло је до повећане потрошње од које су се могли очекивати прави ефекти на производни капацитет земље. Зато је Ирска у том погледу добра поука за нас. Иначе, нико не спори да улагање у државу може да повећа продуктивност земље, али не свако. Прво је потребно да је та држава показала способност да буде ефикасна.

Реаговао је и ММФ?

– Наравно. Прошле зиме је буџет и цео план фискалне потрошње био процењен, договорен и потписан са Фондом, а ми сад правимо ребаланс и кажемо – не, потрошићемо ипак много више. А инфлација није боља, него гора, од очекивања у време доношења буџета. Мој је утисак да су у Фонду још тада знали да неће бити новог аранжмана са Србијом па су били опуштенији него што би иначе били, јер сад баш и не одговарају за нашу инфлацију. И тада се знало да ће бити прихода од приватизације. Али, Фонд је оценио потрошњу и суфицит од којих се може очекивати стабилизација, а не убрзање инфлације, и то је усвојено са буџетом.

Ако се мало одмакнемо од овог плана, како бисте оценили оно што је досад урађено у реструктурисању оних крупних јавних предузећа?

– Морам најпре да кажем да су ту од првог дана, дакле од 2001. наовамо, наша очекивања била преамбициозна. То је јако сложен посао који наилази на огромне отпоре и објективне тешкоће. Иако се још за време оне претходне владе могло чути да се ту ништа не ради, то није било тачно. Заправо радило се, ја знам да су припремани људи, документа, финансије које морају да се заокруже да би се ти системи реструктурисали. С друге стране, у том послу већ тада ми је постало јасно да и поред политичке воље на врху, отпора има у самим предузећима, али и друштву уопште. Ми нисмо друштво које лако пристаје на промене јер нисмо схватили, вероватно зато што никаквих промена није било деценијама, да од тога могу настати користи за све.

Одлазе храбрији и сналажљивији

Прошлогодишње смањење запослених у државној управи урађено је на најштетнији могући начин. То је јако скупо коштало и много је добрих стручњака отишло. Јер, кад некоме понудите поприлично новца да добровољно оде, то ће учинити они храбрији и сналажљивији. Истовремено, остају многи од оних који су стварно били вишак. А то није начин да држава и предузећа постану здравији. Можда је и тако боље него никако, тешко је оценити крајњи ефекат, али требало је само мало храбрости да се вишковима каже да су вишак, па да буде много, много бољи ефекат, каже др Удовички.

У односу на ситуацију за време претходне владе, кад смо се спремали и вукли прве потезе у име неког потоњег целовитог реструктурисања, нова власт као да није ни веровала у реструктурисање јавних предузећа, изузев део из Г17. Тако да је, укупно гледано, урађено само оно што је „гурала” међународна заједница, а то није довољно. Понекад је и штетно, јер ако нешто урадите половично, можда је боље да је и то изостало.

Нејасно око НИС-а

Ваша оцена онога што се предлаже за НИС и шта је ту најрационалније урадити?

– И овде се барата штурим најавама, јер стратегија приватизације НИС-а нигде није објављена. И пре него што се упустим у коментар тих најава, морам да кажем да сам зачуђена до које мере све то иде. Ради се о веома озбиљним потезима, а у јавности се о томе веома мало зна јер званичници, по правилу, ћуте. Као да тиме дају лекцију свим будућим властима у стилу „ко ћути најбоље пролази”. Дакле, постоји најава да ће доћи до тендера. Постоји јасна порука да у том тендеру неће бити у понуди већински пакет а постоји и недоумица око тога да ли ће икада и на који начин доћи до продаје већинског пакета.

При томе, још две битне ствари нису јасне – да ли се заиста укида Уредба о забрани увоза нафтних деривата, која НИС-у даје монопол и могућност зараде екстрапрофита. Уз то, ако се Уредба укине, којом брзином ће се смањити заштита која ће се увести по укидању поменуте уредбе. Без тога ви не знате шта сте заправо продали, а ни купац шта је купио. Купац мора због тог ризика да смањи укупну цену коју плаћа, а с друге стране, номинално ће да изгледа као да плаћа већу цену пошто зна да бар за неко време добија једну неодређену заштиту коју ће да плаћају потрошачи. То значи да ће неко екстра да плати НИС, али ћемо после екстра да плаћамо бензин, а нови власник неће бити под притиском да повећава продуктивност и инвестира докле год је заштићен. Зато је и недопустиво да се иде у приватизацију без плана смањивања и елиминације заштите.

Друга непознаница је под којим ће се условима дати експлоатација наше нафте. За то мора да постоји концесија и то јасно најављена и процењена како би купац знао шта купује. Друга могућност је да се за ту концесију спроведе специјална аукција. Мој је утисак да чим постоји толико недоречености, чим стратегија и дилеме које су још неразјашњене нису учињене јавним, то значи да још постоје интересне групе које се надају да ће неки свој парцијални интерес да реализују на рачун свих нас.

Поспремање куће

Шта је најбоље урадити са ЕПС-ом?

– Подсетићу најпре да, лаички гледано, многи нафтну индустрију и електропривреду стављају у исти кош, по некаквој инерцији. А разлике су велике. Почев од тога да се квалитетно снабдевање нафтом и дериватима може добро регулисати на самом тржишту, за разлику од електричне енергије у којој су инвестициони циклуси предуги, у којој су увоз и извоз доста компликовани, где је тржиште још неуређено. Због тога ту треба бити јако обазрив. Иначе, кад је реч о приватизацији ЕПС-а или његових делова, ту постоје различити модели и не бих сада улазила у то, поготову што ту нема једног најбољег одговора. Наравно, свакако није одговор ово што сада имамо. Истакла бих зато да би планирање развоја електроенергетског система морало да буде врло тесно повезано са визијом развоја целог друштва и укључивања у европску развојну визију. Али, и не чекајући то, и ту постоје компоненте и елементи који би могли да се изложе некаквим тржишним сигналима и притисцима и нема разлога да се не иде ка томе. За почетак је потребно да се сам ЕПС реорганизује и реструктурише тако да у њему постану јасне економске целине. То је јако важно јер ту данас нема правих унутрашњих рачуница. Када би сутра у ЕПС-у заиста решили да смањују трошкове не би знали како јер немају мерила. Значи, мора се још доста радити на значајнијем побољшању економских мерила у самом ЕПС-у. Добро би било приватизовати неке од услуга као што је сама дистрибуција, као што је увођење могућности конкуренције. Замислите да као потрошач можете да бирате између две компаније које ће да вам мере потрошњу, да вам шаљу рачуне! Па, одмах би рачун који добијамо постао разумљив и јасан!

Пре отприлике годину дана, сликовито сте рекли да српска привреда личи на корњачу која покушава да се креће са предимензионираним оклопом, а тај оклоп су државне институције. Да ли се ту нешто променило?

– Нажалост, не.

Једно питање које се тиче и Вас. Не чини ли Вам се да овде стручњаци не могу довољно да дођу до изражаја ако нису у окриљу неке партије?

– Није ту само проблем припадности некој партији, већ и самог односа према професионалности. Уместо да се првенствено цени стручност, доста тога своди се на неки лични однос. И унутар партија је изражен тај проблем, ко са ким сарађује, ко се коме свиђа, ко са ким више неће да разговара. То је нека врста незрелости. Ја ћу то другачије да опишем: као да смо деца која не разумеју шта значи професионалност, која не разумеју да је боље за цело друштво ако се држимо безличних, професионалних, правила. Ако је тако, а јесте, онда личне односе треба решавати ван професионалне арене и без последица по професионални исход.

Катарина Секулић