Радници уплатили прву рату од 1,4 милиона евра, а затим “испали из игре”

Фабрика сточне хране “Белвит” из Ниша повела је судски спор за раскид купопродајног уговора и за неколико месеци очекује повољан исход, а потом ће, како истичу запослени, добро да размисле о даљем поступку приватизације. Наиме, ово није јединствен случај нереалне жеље радника да купе фабрику коју су годинама градили. Показало се да је жеља била јача од могућности, јер после уплате прве од укупно шест уговорених рата, конзорцијум запослених, који је на лицитацији прихватио цену од осам и по милиона евра, није више био у стању да плаћа.

По речима Драгана Филиповића, вршиоца дужности директора, максимална вредност фабрике била је 300 милиона динара, а излицитирана је цена од 500 милиона. За прву рату од 1,4 милиона евра обезбеђена су сопствена средства и позајмице, али већ за другу рату није било пара.

Као кабинет министра

Оваква управна зграда не постоји у Европи. Шта ће фабрици сточне хране тако луксузно здање. Овакав кабинет немају ни министри. Имамо и трећи спрат који зврји празан. Очигледно да је намена била за нешто друго – за брокерску кућу, салон аутомобила или компјутере, сматра директор Филиповић.

Мањински акционари се заштитили

Акцијски фонд располаже са 88 процената акција “Белвита”, док дванаест посто припада малим акционарима који су акције добили бесплатно по основу радног стажа, од чега два одсто има бивши директор. Да би се заштитили од обезвређивања акција, мали акционари су се удружили у конзорцијум. Акцијски фонд настојаће да добије што већу цену на тржишту, а свакако неће продати акције испод 50 процената њихове номиналне вредности, што је још један вид заштите малих акционара.

– Бивши директор Златко Павловић нас је убедио да ми то можемо и као представник конзорцијума запослених је потписао уговор са Агенцијом. Кад је фабрика продата, он је отишао у пензију, а нас препустио на милост и немилост. У фирми је дошло до хаоса и подела. Схватили смо да смо обманути, па смо од Агенције за приватизацију затражили поништење уговора, али је Агенција одбила наш захтев, каже Филиповић.

– Прво смо ми тражили поништење уговора, а после је Агенција захтевала раскид, али у том тренутку није имала право за једностран раскид уговора. Касније је дошло до измене Закона о приватизацији и Агенцији је дозвољено да може да раскине уговор. Међутим, не може то да учини ретроактивно и због тога смо на суду, појашњава наш саговорник.

Кадрови и плате

У фабрици је сада 45 запослених. Толико их је било и пре приватизације, али је измењена кадровска структура, јер су једни отишли, а други дошли. Углавном је примљена млада радна снага за производњу. Просек примања је 24.000 динара.

Сарадња са Немцима

У току су преговори са немачком фирмом “Шауман” о програму производње додатака за храну. “Белвит” већ врши дистрибуцију производа те фирме, а делом је прихватио и технологију. Храна произведена у Нишу биће истог квалитета као да је произведена у Немачкој. Овде не скривају жељу да им Немци једног дана постану стратешки партнер.

По његовим речима, судски спор биће окончан за неколико месеци раскидом уговора, а након тога ће се тражити нови власник који жели да настави производњу сточне хране. Постоје, каже он, две варијанте. Прва је преузимање акција на берзи. Понуда би била јавна, трајала би месец и по дана, а цена акција не би била пресудна. По другој варијанти, акције на тржиште износи Акцијски фонд, али не у пакету, већ поступно, покушавајући да постигне што бољу цену. Прво би изнео мањи број акција, да “опипа” пулс тржишта, а затим би увећавао цену да извуче што више.

У Србији има преко хиљаду регистрованих фабрика сточне хране, а бројни погони постоје и по селима. “Белвит” месечно може да произведе 850 тона хране свих категорија, од јунеће смеше која чини 30 процената укупне производње, преко програма свиња и живине, до хране за рибе, голубове и зечеве. По оцени Драгана Филиповића, “Белвит” тренутно није на зачељу, али је прилично удаљен и од врха на којем је некада био. После лоше приватизације, фабрика је изгубила трку са најбољима, али је уз стезање каиша и модернизацију производње, успела да опстане и сачува тржиште.

С. Пинтер