Немања Ковачић је каријеру започео као економиста у „Копродукту“, у саставу „Агровојводине“, али је то убрзо напустио и већ 28 година је предузетник, прво као власник видеотеке „Пирана“ а сада и оригиналне посластичарнице

Новосађани Јасмина и Немања Ковачић имали су прилике да добро упознају шта је то предузетништво. Две деценије су држали најпознатију новосадску видеотеку „Пирана“, а већ осам година са успехом сладе своје суграђане и госте града. Посластичарница „Времеплов“, у близини стадиона „Војводине“, постала је место где се служе колачи какве нуде и бечке и пештанске радње. Поред старих добрих колача типа „жербо“ или „сахер“ торте, ту су и посластице које су новијег датума попут торте „војвоткиња“ и још многе друге. Али, није слатко само оно што се сервира већ је и амбијент такав. Поред финих металних столица ту је витрина и неколико комада намештаја „алт дајч“ какав је почетком прошлог века био уобичајен у грађанским кућама у Војводини.

У посластичарници и башти има пуно зеленила а за то је заслужан газда Немања. Он је каријеру започео као дипломирани економиста у „Копродукту“ који је био у саставу „Агровојводине“. Радио је на увозу семенске робе и садница. Али, породици је био потребан стан а то је било тешко остварити само од плате. Зато је прво отворио видеотеку, а о том послу каже:

– Имали смо преко 2.000 наслова и нудили смо легалне копије. Ја сам био председник удружења видеотекара Војводине, организовао семинаре, помагао колегама. Чак смо и основали Комисију за заштиту интелектуалне својине при Извршном већу Војводине. Али, није било лако радити легално. После две године у којима смо забележили губитке, одлучили смо да затворимо „Пирану“. Цео фундус од преко 2.000 наслова поклонили смо у добротворне сврхе. На опредељење да не останем у послу са филмовима, утицала је посета Америци.

У САД сам видео ланац видеотека које се зову „Блок бастер студио“. Сматрао сам да ће, како транзиција буде код нас напредовала, и они доћи и почистити мање предузетнике, баш као што мале продавнице немају шансе у борби са хипермаркетима. Истовремено, гледао сам шта код њих може да функционише као мали приватни бизнис. То су роба и услуге које имају малу понуду изузетног квалитета и ручне израде. Нешто што не може да се ради индустријски. Тада смо се супруга и ја сетили да би то могао бити квалитетан колач ручне израде и да отворимо грађанску средњоевропску посластичарницу. Волим и ја тулумбе и баклаве, али многи то знају добро да праве. Потрудили смо се да цене прилагодимо свачијем џепу. Тако се код нас може наручити чајни кекс по цени од шест динара, ванилице су девет динара, има колача и за 20 динара, али и оних где порција стаје неколико стотина динара – прича Немања.