Porodica Stojanović počela je sa uslužnim prženjem kafe 1970. godine, da bi 1980. „Koki“ postao prva prodavnica brze hrane u Beogradu. Nastavili su kao prva privatna pržionica kafe krajem osamdesetih, a nakon 2000. godine u svoj asortiman ubacili su i kolače. Danas je već treća generacija spremna da nastavi da razvija i unapređuje porodični biznis

Na Vračaru, jednoj od centralnih beogradskih opština, već 45 godina postoji prava porodična manufaktura „Koki“. Kafa, kolači i unikatne torte obeležja su ove male radnje koja pored mirisa sveže samlevene kafe i slatke arome čokoladnih delikatesa odiše i toplinom i tradicijom koju porodica Stojanović neguje već treću generaciju. Počeli su kao jedna od prvih prodavnica brze hrane u Beogradu 1980. godine, gde se od samog početka čekao red za pljeskavice, a nastavili kao prva privatna pržionica kafe krajem osamdesetih, da bi nakon 2000. u svoj asortiman ubacili i kolače.

Iako su računali da će to biti samo dodatak osnovnoj delatnosti, već prvog dana rasprodali su sve proizvedene slatkiše, a interesovanje i potražnja za tortama i kolačima je takva da danas „Kokije-vi“ proizvodi stižu do svih krajeva Srbije, ali i širom sveta.

Sve je počelo 1970. godine kada je Nikola Koki Stojanović (66) odlučio da krene sa privatnim poslom. Njegovi roditelji bili su, kao i roditelji njegove supruge Svetlane (65), privatnici u Prokuplju. Nikolin tast držao je godinama najveću i najpoznatiju kafanu u ovom gradu. Sa takvim poreklom, Stojanovići su od malih nogu naučili da se u životu napreduje i stiče samo napornim radom.

Danas je posao preuzeo njihov sin Ivan (45) koji sa suprugom Draganom (45) i njihovo dvoje dece, Tijanom (23) i Kostom (20), vredno radi na očuvanju porodične tradicije.

Ekipa Ekonometra posetila ih je sredinom maja.

– Osnivač porodične firme, Nikola Koki Stojanović želeo je da se razlikuje od svojih roditelja i odlučio je da se bavi prženjem i mlevenjem kafe. Došao je u Beograd gde je čuo da postoje dva predratna majstora – Nigoros Amalijan i Miloje Popović, i od njih naučio zanat prženja kafe, kao i recepture za najbolje mešavine koje su pre Drugog svetskog rata pržili Jermeni. Iako su ga ubeđivali da ovaj posao nema perspektivu jer je država tih šezdesetih godina već decenijama imala monopol nad kafom, Koki je verovao da može da uspe upravo u ovoj delatnosti – objašnjava početke porodičnog biznisa Dragana Stojanović.

– Otkupio je od svojih učitelja deo kuće i kompletno opremljenu radionicu i krenuo 1970. godine uslužno da prži kafu za razna preduzeća, pošto zakon nije dozvoljavao osnivanje sopstvene firme.

Radeći tako, Nikola i Svetlana su štedeli i uz pomoć roditelja kupili lokal u Makenzijevoj ulici. Pošto im država regulativom i dalje nije omogućavala da imaju svoju kafu, odlučili su da otvore roštilj. Te 1980. godine u Beogradu nisu postojali ni kiosci brze hrane niti bilo šta slično i taj posao je odmah počeo uspešno da se razvija. Ipak, Nikola je čekao svojih pet minuta i kada je 1989. godine država donela zakon kojim je dozvolila otvaranje privatnih pržionica kafe, on zatvara ćevapdžinicu i u taj isti lokal ubacuje „malu pržulju“, mašinu koju je kupio u Grčkoj. Kreće sa prženjem i mlevenjem kafe i ponovo se pojavljuju redovi mušterija ispred radnje, jer je svima u ono vreme to bio nov i nepoznat proces. Tako je bilo sve do početka devedesetih kada su sankcije uzele maha.

– Stojanoviće je oduvek krasilo veliko poštenje i kada su sa sankcijama krenule i razne malverzacije sa carinom, Koki je digao ruke od uvoza. Nije želeo da se upušta u takvu priču. Izgubio je početni elan jer kada kupujete sirovu kafu od drugog dobavljača zavisite od njegovog uvoza i on to više nije želeo da radi. Ipak, mi smo nastavili porodični posao, nismo odustali od brenda i on traje i danas – priča Ivan Stojanović.

Neposredno posle bombardovanja 1999.godine, Stojanovići su zaključili da posao sa kafom nije dovoljan da bi cela porodica mogla da živi od toga. Te 2000. bili su na prekretnici i odlučili su da u svoj asortiman dodaju i kolače, priča Dragana:

– Moj suprug Ivan je završio ugostiteljsku školu za kuvara, a zatim i za poslastičara. Već tada je odlazio kod očevih prijatelja u Italiju na usavršavanje, dok je njihov sin dolazio ovamo. To veliko prijateljstvo omogućilo mu je da od vrhunskih italijanskih majstora nauči mnoge stvari, a preko gospodina Franka Kutola, koji je u Srbiji imao veliku firmu za uvoz i izvoz, uspevao je da dođe do sirovina za kolače kojih kod nas još nije bilo – kandirano voće, različita pakovanja…

Torte i kolači su velika ljubav Ivanove majke Svetlane koja je često putovala i posećivala sajmove u inostranstvu, pa je uz svoju stalnu težnju za inovacijama uspevala da kreira najrazličitije vrste slatkiša. Uz njenu kreativnost i Ivanovu zainteresovanost i stečeno znanje te 2000. godine Stojanovići su odlučili da radionicu u prizemlju kuće, koja je ranije bila magacin sirove kafe, preurede i da to postane radionica za kolače, ali ne obične nego onakve kakve su i sami jeli u svojoj kući, zahvaljujući Svetlani.

– Ivan je već znao svu tehnologiju i kako se to radi u inostranstvu tako da smo krenuli sa novim asortimanom. Ideja nam je bila da u već postojećoj radnji imamo jednu malu vitrinu sa čokoladnim delikatesima koje će neko ponekad kupiti – uz kafu. Međutim, čim smo stavili kolače u radnju u kojoj smo prodavali kafu, rasprodali smo sve što smo proizveli, iako je bilo samo nekoliko vrsta kolača. Već tada je počelo ogromno interesovanje koje traje do danas – ističe sagovornica Ekonometra.

„Koki“ nema masovnu proizvodnju niti teži masovnoj distribuciji slatkiša – prave ih u količinama koje mogu da prodaju. Sebe smatraju umetničkom radionicom jer stalno prave nešto novo i kreativno, osmišljavaju prema potrebama kupaca. Tako su radili i velike torte teške 50 i više kilograma za razne korporacijske proslave, zatim u obliku zgrade, mosta, makete, crtanih junaka.

– Mislim da je ta ekskluzivnost i obeležje našeg brenda, kao i kvalitet. Izlazimo u susret svim željama naših kupaca i pravimo unikatne torte i kolače. Tu su i desertni stolovi koje pravimo u željenom stilu kupaca i atmosfere sale u kojoj se održava proslava. Ukratko, proizvodnja se razvija u pravcu „za svakog kupca unikatna torta (ili desertni sto)“, kao i „kvalitet uvek na prvom mestu“! Komentari naših kupaca su da smo s godinama sve bolji, što nas veoma raduje!– zadovoljna je Dragana.

Trenutno zapošljavaju 15 radnika, a i cela porodica Stojanović je angažovana i pomaže u svim sektorima. Kažu da vlada pravilo da svi rade sve, kako bi njihov porodični posao zadržao sadašnje mesto u samom vrhu, napominje Ivan Stojanović:

– Za svaki posao, a posebno u porodičnom biznisu u prehrambenoj delatnosti, najbitniji je kvalitet! I kakav god da ste majstor morate da se usavršavate celog života! Takođe, ne bi trebalo juriti velike poslove i izgubiti svoj brend i prepoznatljivost. To dobro znaju sve generacije Stojanovića.

„Koki“ nikada nije uzimao kredite za razvoj ili širenje posla. Kažu da su sigurniji ako nikome ništa ne duguju, pa su se finansirali isključivo iz sopstvenih sredstava. Svu opremu – čokoladirke, profesionalne rerne, velike miksere, nabavljali su korak po korak, kao što su gradili i kuću u kojoj danas žive. Radionicu su svake godine snabdevali sa po nečim novim i pažljivo su procenjivali poslovne partnere. U posao sa kafom i kolačima već je uveliko uključena i treća generacija Stojanovića. Ivan i Dragana kažu da su njihova deca Tijana i Kosta odrasli u takvoj atmosferi da su sami odmalena pomagali baki i deki u kuhinji i pržionici kafe. Zato i oni danas smatraju normalnim sledom događaja da nastave da razvijaju i unapređuju porodični posao.

Tijana završava Fakultet za menadžment u turizmu i hotelijerstvu i u firmi je više zadužena za marketing, ali i za kolače, dok je Kosta završio kurs za poslastičara, a zatim prošao i brojne obuke i usavršavanja u Italiji, Belgiji i Turskoj. I dalje redovno posećuje seminare raznih čokoladnih akademija. Kosta je vrhunski majstor za čokoladu, komadne kolače i bombonjere.

– Ja bih nastavio ovim laganim uzlaznim tempom i jedino bih malo više obnovio posao sa kafom. Zapravo, voleo bih da imamo direktan uvoz sirove kafe koji smo imali do početka devedesetih. Za uvoz kafe potrebne su veće količine i zato mi planiramo da oformimo malo veće tržište, i za uvoz i za prodaju. Nećemo više prodavati samo u radnji i firmama koje stalno uzimaju kafu od nas,nego ćemo morati malo da se potrudimo oko distribucije – ističe Kosta.

On kaže da je dosta pržionica širom Srbije, kafića i restorana koji se godinama obraćaju „Kokiju“ tražeći da ih snabdeva, ali su Stojanovići to odbijali. Ukoliko se ostvare planovi zadržali bi svoj brend, ali bi snabdevali i kafeterije, restorane, druge prodavnice kafe. Smatraju da ima prostora za tako nešto. Tijana je prošla obuku za HASAP standard koji je „Koki“ prošle godine uveo u svoju proizvodnju. I ona se slaže sa bratom u pogledu daljeg razvoja firme.

– Ne vidim neke radikalne promene u našem poslovanju, samo mislim da ćemo u nekom momentu verovatno otvoriti još neki lokal. Trenutno tražimo idealnu lokaciju za tako nešto.

Najmlađa generacija Stojanovića smatra da ništa u poslu nije nepremostivo, ni nerešivo, ukoliko se uloži mnogo truda i rada. Tijana i Kosta veruju da će im vremenom biti sve lakše da savladavaju prepreke koje im sada možda izgledaju visoke.

Za proizvođače ekskluzivnih kolača i torti „Koki“ najviše posla ima u zimskom periodu godine, od oktobra do marta, a prema Draganinim rečima, u poslednje tri godine nisu imali čak ni slobodno leto zbog desertnih stolova koje pripremaju za različita slavlja. Kada je reč o omiljenim ukusima, kaže da je „bečka torta“ godinama bila neprikosnovena, a sada je najnoviji hit „limun-malina“ koju je suprug Ivan kreirao prošle godine. Vrlo je popularan i kolač sa kremom od pistaća.

– Naši kupci su ljubitelji čokolade,poznavaoci svetskih poslastičarskih trendova, kao i mnoge strane i domaće kompanije i skoro sve ambasade – italijanska, ruska, engleska, belgijska, kuvajtska i mnoge druge. S obzirom na to da „Koki“ neprekidno radi i proširuje svoj asortiman već punih 45 godina, mislim da je i budućnost brenda u našim naslednicima koji će dati svoj pečat već postojećim proizvodima i sigurno dodati još neku svoju kreaciju – ističe Ivan Stojanović.