Јелена и Небојша Влаисављевић су већ били изучили занат од њеног оца Велимира, када је Небојша остао без посла у МИН-у

Јелена и Небојша Влаисављевић из Ниша представљају типичну српску породицу: она је завршила хемијску школу и није могла да нађе посао, он је двадесетак година радио као машински техничар у МИН-у, а онда је са распадом овог гиганта остао без посла. Срећом, Јеленин отац Велимир Станковић, сада пензионер, који је до 2000. године радио у фирми за производњу и продају кожне галантерије „Напа“, полако је преносио своје умеће на кћерку и зета. Данас све троје раде у занатској радњи „Сарач“ која је регистрована на Небојшино име и бави се поправком и производњом предмета од коже – каишева, новчаника, ташни. Ташне, како женске тако и мушке, уствари, представљају њихов главни и најтраженији производ.

– Ја никада нисам пронашла посао у струци, супруг је остао без посла у МИН-у, а отац је радио у фирми „Напа“ која је основана после Другог светског рата, а 2000. године се распала, па је и тата остао без посла. Онда је тата ушао у радионицу која је најпре била регистрована на мене, а потом на Небојшу и тако смо кренули. То нам је било најближе, јер смо годинама помагали тати. Ја сам временом научила да шијем, а Небојша да кроји и дизајнира, прича за Економетар Јелена, која је хемијску лабораторију заменила кожом и модом.

Опширније у штампаном издању