Напустивши текстилни комбинат „Јумко“, Станојко Илић је отпочео сопствени бизнис и није се покајао. Сада са члановима породице припрема специјалитете са роштиља и за мераклије и за елиту

Почетком несигурних деведесетих година прошлог века, када се већ могло наслутити све оно што ће у потоњим годинама задесити СФРЈ, педесетчетворогодишњи Станојко Илић тешког срца је одлучио да напусти радно место прецизног конфекцијског кројача у текстилном комбинату „Јумко“, где је радио више година, и да заплови несигурним водама приватног бизниса. Позајмио је паре од добрих другара и „бацио“ сидро. Започео је сопствени бизнис у коме нема одмора, слободних дана ни боловања. Постао је, како он воли и данас да каже својим млађим укућанима, „сам цар – сам господар“.

Прво као шегрт, а касније ученик школе у привреди, Станојко је имао искуства са приватним послом. То га је, каже, највише натерало да се одлучи за сопствени посао.

– Мој први занат, још када сам имао 15 година, учио сам у кафани „Пролеће“, преко пута градског парка у Врању, код чувеног Мите Татабита. Газда ми је дао стан и храну, а ја сам радио у кухињи и помагао приликом послужења гостију. Та кафана, коју у својим причама помињу скоро сви Врањанци, била је моја велика животна школа. Научио сам како се ради, а као сиромашни сељачић, ценио сам сваки динар. Упознао сам велике градске боеме и шмекере… После четири године шегртовања отишао сам у војску, а потом једанаест месеци радио у кафани „Три листа дувана“, прича Станојко.

Опширније у штампаном издању