Власник ресторана „Арена“ у румунском летовалишту је Милорад Милошевић, човек са наше “јужне пруге”, лесковачко-нишки житељ који је овде и донео српске специјалитете

Крајем маја враћао сам се возом из Београда у Букурешт. Као ретко када, спаваћа кола су била дупке пуна. Група од око 25 наших радника, вичних у постављању цевовода, ишла је на рад у румунски петролејски центар Плојешт. Сазнао сам да су неки од њих овде већ радили.

О томе да наши људи иду да “гастарбајтеришу” и по Румунији код нас се мало зна. Кад крену на Запад, е, то је нешто друго. Тада се више труби. Ех, тај Исток, ма био он и “јевропски”, он се потцењује. Као да и на њему не може да се заради часна и добра пара.

Ова прича ми се надовезала пре неки дан када сам одлучио да један јунски викенд проведем у Констанци (350.000 становника), румунској црноморској луци која се, по обиму утовара и истовара робе, по дужини кејова, налази на трећем месту на нашем континенту. Ишао сам, заправо, у купалиште Мамају, румунски туристички бисер са стотинама хотела и вила и преко 30.000 лежајева, са пешчаним плажама дугим више километара. Она је фактички спојена са Констанцом

Кошаркашки турнир

На овај пут, на румунски исток, дуг 245 км од Букурешта, навео ме је симпатичан позив да будем сведок једног већ уобичајеног кошаркашког турнира, тачније дружења посленика наше компаније Ист-Поинт, која у Констанци, на терминалу канала Дунав – Црно море, има огроман силос. Тај објекат углавном опслужују наши људи, на челу са инжењером Ђорђем Кркљушем. Сви они више година успешно раде у Румунији.

Читаво ово спортско-рекреативно “збивање”, на које су се сјатили “истпоинтовци” и из Београда и Новог Сада, “вртело” се око Спортског цен-тра ИДУ у Мамаји који, поред низа отворених и покривених тениских терена, нуди и салу за кошарку, теретану, салу за масажу и друге услуге. Ипак, стожер окупљања наших људи налази се у ресторану “Арена”, који ради у оквиру тог комплекса. Он се прочуо по томе што својим гостима нуди специјалитете српске кухиње: гурманске пљескавице, ћевапе, вешалице, лесковачку мућкалицу, ражњиће, пасуљ са коленицом, пршут, лепиње. Уз њих иде, и боме тражи се, и “Карађорђева шницла”.

“Арену” води, односно њен власник и администратор је Милорад Милошевић, човек са наше “јужне пруге”, лесковачконишки житељ који је године провео уз роштиљски дим.

Седим са газда Милорадом за столом под сунцобраном. Тераса ресторана је на самој обали. Око нас вода и зеленило на све стране. А на столу замагљене кригле пива. На неколико корака од нас врти се ражањ. Пече се добруџанско јагње…

Причамо о свему и свачему. Али, ја причу гурам тако да што више сазнам како је овај наш човек доспео овамо и ту бацио животну котву.

Почетком седамдесетих година М.М. је куварски занат почео да пече у чувеном београдском Метрополу. Затим је у тајне кулинарства наставио да продире у Сава центру и Интерконтиненталу. На Тару је послат 1977. да би тамо за Тита на ражњу испекао јагње.

Роштиљско умеће “дипломира” у мотелу Наис, покрај Ниша. Тамо се и “опекао”: оженио је младу Јадранку, која тек што је завршила вишу угоститељску школу. Тако настаје један силан “гастрономски дубл”. Силан и по килажи: обоје су буце, које својим ведрим ликом и “здравом” појавом просто буде јестивне хедонистичке апетите.

Почетком седамдесетих година М.М. је куварски занат почео да пече у чувеном београдском Метрополу. Затим је у тајне кулинарства наставио да продире у Сава центру и Интерконтиненталу. На Тару је послат 1977. да би тамо за Тита на ражњу испекао јагње. Роштиљско умеће “дипломира” у мотелу Наис, покрај Ниша. Тамо се и “опекао”: оженио је младу Јадранку, која тек што је завршила вишу угоститељску школу. Тако настаје један силан “гастрономски дубл”. Силан и по килажи: обоје су буце, које својим ведрим ликом и “здравом” појавом просто буде јестивне хедонистичке апетите.