Прва колекција Сандре Јевтовић-Бугарин биле су папуче од чисте коже, инспирисане Оријентом, ручно везене златним концем, на врху мало зашиљене

Милионима жена на планети куповина обуће је веома важно задовољство у животу. Спремне су да за квалитетне, екстравагантне ципеле, од праве коже, са високом потпетицом или потпуно равне, али по свему посебне и уникатне, плате не питајући колико кошта. Још ако у њима могу да пређу девет миља и да после напорног дана констатују „да их носе“ као да на ногама немају ништа, е, онда су направиле прави посао.

Осим старе српске пословице коју јој је деда понављао „Погледај му прво у обућу, па га пусти у кућу“, Сандри Јевтовић-Бугарин, бившем новинару, а данас дизајнеру обуће, која својеручно прави уникатну женску обућу, главни мотив да уђе у цео посао био је да и сама престоницом „прошета“ удобну ципелу. Креирану на њој својствен начин. Због тога је она и најбоља реклама за обућу коју креира – јер је и сама носи.

Заљубљеник у обућу

Тако је од пасивног посматрача и страственог заљубљеника у обућу, коју је цртала још као средњошколка, постала њен креатор. Са непуних 25 година имала је своју прву ревију, да би убрзо после друге, њене ципеле од чисте коже, ручно рађене на посебним калупима, завршиле у Лондону и Швајцарској. Тамо их и данас шетају жене које су умеле да препознају квалитет, екстраваганцију, удобност и нису жалиле да за то плате.

„Прављење ципела је врло скупа занимација. С једне стране је авантуристичка, а с друге налик рударском послу. Поготово, ако неко као ја нема своју радионицу, већ креативност која почиње и завршава се на папиру мора сама да преточи у дело, трчећи од једног до другог мајстора не би ли се усагласили сви делови производње. Треба много стрпљења да реализујете оно што сте замислили. Али наду ни за час не смете да губите. Јер, онда све оде у пропаст“, воли да каже ова дизајнерка, која скромно открива да ју је, према њеним сазнањима, копирао изгледа и сам Роберто Кавали.

Сама свој мајстор

Како настају Сандрине ципеле?
Када осмисли форму, онда у моделу калупа формира облик и носи га на прву пробу, где је најважније проверити удобност обуће. Потом се иде на производњу првог узорка од било какве коже, који проба неко од оних који носи тај број ципела. Када је навучено лице модела на калуп, по наруџбини се праве ципеле од броја 35 до 43. Истовремено се води рачуна и о женама које имају „чукљеве“, а које су наручиле неке од ових модела. Паралелно с тим одлучује се и какав ће се модел правити у којој форми, боји и типу коже, појашњава Сандра, која је „сама свој мајстор“.

„Реч је о мојој првој колекцији која, заправо, и нису биле ципеле него папуче какве су у 18. веку носиле бегове жене и хаџинице. Обувале би их управо онда када су хтеле да заводе мушкарце. Инспирисане Оријентом, папуче су биле од чисте коже, ручно везене златним концем, на врху мало зашиљене. Прављене су заједно са једним сарајевским занатлијом који, чини се, једини има оригиналан калуп за прављење оваквих папуча. Али, тај мајстор никада ни Сандри није желео да открије тајну како то чини, објашњава наша саговорница која је пре 15 година родно Сарајево заменила Београдом.

Турске папуче

Убрзо пошто је целу серију од 25 пари папуча приказаних на ревији продала, на Башчаршији, где овај занатлија и данас прави обућу, појавио се, бар како се представио – један од представника Роберта Кавалија, тражећи „рецепт“ по коме су прављене турске папуче, прича Сандра.

Недуго потом исте такве папуче и ципеле, само од лаковане коже, појавиле су се међу моделима светски познатог модног имена Роберта Кавалија. „Разлика између мојих и његових је била једино у лакованој кожи“, наглашава Сандра.

Управо је та колекција била препорука да почне да дизајнира обућу за тада популарну фабрику женске обуће „Џошуа“, где је имала, како каже, јединствену прилику да се упозна са свим деловима производње. Имала је тенденцију да остане допадљива, али и помало другачија од онога што је „Џошуа“ до тада радила. За разлику од бакиног стила који је доминирао њиховом производњом, Сандра се бацила на креирање младалачке обуће. То јој је и дало храбрости да даље посао настави сама.

У облику лишћа

Наредна серија била је по свему другачија. На нашу констатацију да су ти модели помало „ретро“, Сандра каже да је желела да направи плесне ципеле, односно ципеле у којима би жене без проблема могле да одиграју танго. Страствени плес љубави и врх интимности између партнера. А да се осећају као да плешу по перју. Верује да је у томе и успела.

Последња, новогодишња серија обуће била је инспирисана лишћем. Сандра ју је овога пута подигла на виши ниво – на штикле. Поента је била да ципеле буду што гламурозније. Рађене су у комбинацији са златном и платинастом кожом, извезене у облику лишћа разног облика. Потпетице су ручно биле пресвучене кожом. „С обзиром на то да је серија рађена уочи новогодишњих празника, овим моделима сам хтела да угађам таштини жена које воле да троше уочи празника“, каже Сандра.

Од новинара до дизајнера

Иако је почела као новинар и иза себе има пунолетну новинарску каријеру, страст према цртању је надвладала писање. Убрзо после уписаних студија журналистике, пребацила се на Вишу политехничку школу, на смер за дизајнирање производа од коже.
Истовремено са моделирањем обуће, Сандра је била и стилиста, костимограф, а ради и посао модног новинара у редакцији „Yellow cab“.

Куриозитет је то што, како истиче, није хтела да преузима моделе које је виђала по часописима, већ да буде аутентична, што ће јој увек и бити мото. „Најлакше је прекопирати већ виђено. Али, ако хоћеш да опстанеш на тржишту и изађеш изван граница Србије, мораш бити препознатљив и оригиналан. Поготово у мору копија које стижу одасвуд и то по знатно нижим ценама од оригиналних модела“, истиче она.

За добар избор, напомиње, нису пресудне „фирмиране крпице“ те њени купци и нису они којима је искључиво важно да стоји налепница са именом светски познатог произвођача, иако је често реч о успешним кинеским копијама.

Ових дана Сандра, како каже, преговара са надлежнима у министарствима финансија, привреде и трговине о томе како да држава финансијски, кроз разне фондове, помогне нашим младим и креативним људима. Реч је о онима који су у неком послу већ постигли успех код нас или у иностранству, а немају финансијска средства да сами изгурају све пројекте до краја.

Уколико буде среће и разумевања, Сандра би, уз ову финансијску инјекцију, већ на пролеће наредне године могла имати своју радионицу и на једном месту би могла да производи све.

Голф као инспирација

Модели који би у новој радионици требало да заживе биће по свему другачији. „Тражим калуп за ципеле које на овим просторима још нису виђене. Оно чиме се при свему томе водим јесте да та обућа буде прво мени удобна, па онда дамама које их купе“.

Обућа за странце

Сандра је око себе већ окупила екипу младих људи, врло талентованих, који би јој помагали у будућој производњи. Намера јој је да њени модели „виде света“ и на томе увелико ради. Тако је, гостујући недавно у Осијеку на „Данима моде“, схватила да су странци и те како заинтересовани за њен рад и таленат.
„Тржиште је тамо другачије оријентисано. Клијенти су много смелији од наших и спремнији да експериментишу, да обују нешто до сада ново и невиђено. Србија сигурно неће бити једино тржиште за које ћу радити. Највише сам оријентисана према Британцима који су показали велико интересовање за овакву обућу“, прича Сандра.

На питање да ли размишља да почне са производњом и мушке обуће, каже да је и то могуће. Али, ако помоћ од државе не стигне, тешко да ће се многе од идеја реализовати. При том су јој на памети модели налик онима које носе Енглези док играју голф. „Зумбане ципеле су ми увек биле инспирација“, каже она.

Временом би, како планира, производњу проширила и на женске ташне које би по свему биле другачије од свега до сада виђеног. Сандрини модели се тешко могу видети у неком од излога наших радњи. Једино у бутику „Шлиц“ у Палмотићевој улици у Београду, где се могу и наручити. Иначе, све што је до сада направљено продато је, и то по цени од 100 евра за један пар ципела, рекла нам је Сандра Јевтовић-Бугарин на крају разговора.

Сандра Илић