Verica i Marko Srećković ušli su u preduzetničke vode tek pre tri godine i osmislili novi posao kojim će se baviti – proizvodnja ekološki zdravih, drvenih dečjih igračaka za kojima u razvijenoj Evropi i svetu vlada veliko interesovanje. Ostvaruju izvanrednu saradnju sa firmom „Vud art“, koja se ovim poslom bavi već deset godina, imaju realne izvozne planove i smatraju da posla ima, ali je velika šteta što nema dovoljno inicijative kod mlađih generacija

Marko Srećković bi verovatno još koju godinu radio kao stolar u nekoj firmi u Valjevu i čekao penziju a njegova supruga Verica, medicinska sestra, penzionisana pre dve godine, čuvala bi unuku od ćerke i čekala prinovu od sina. Ili bi se bavili nekim drugim poslovima jer su vredni ljudi navikli da rade, iako je Marko u 63. a Verica u 59. godini. Dogodilo se, međutim, da je pre tri godine Marko ostao bez posla u firmi u kojoj je radio kao visokokvalifikovani stolar i to je napravilo novu životnu prekretnicu. Kod koga da traži posao? Ko će ga primiti ako ima još samo dve-tri godine do penzije?

Čekanje na birou rada nije rešenje… Ne može se tačno reći ko je prvi došao na ideju, da li Marko ili Verica, ali je poseta ćerki koja živi u Švajcarskoj, u Bazelu, svakako bila odlučujuća da oboje shvate da Marko ima zlatan zanat za pravljenje – drvenih igračaka za decu, bez kojih su nezamislive dečje igre u razvijenim evropskim zemljama.

Kada smo porodicu Srećković nedavno posetili (krajem septembra, u okviru Medijskog karavana koji su organizovali Fondacija Ana i Vlade Divac, Unikredit fondacija i Unikredit banka), imali smo prilike da čujemo celu njihovu uspešnu priču o novom biznisu i da se uverimo u ono što rade. U svemu tome je najvažnije što su Srećkovići dokazali da za preduzetništvo godine nisu važne. Kreativni duh i smisao za rad i stvaranje nemaju generacijska ograničenja, potvrdilo se još jednom.

– U Srbiji ne postoji navika da roditelji kupuju deci drvene igračke. Još nema te svesti koliko su drvene igračke edukativne i ekološki zdravije od plastičnih. Kad smo bili u poseti kod ćerke u Bazelu, jer imamo i unukicu, videli smo da je tamo potražnja i ponuda drvenih igračaka ogromna. I onda smo razmišljali da bi možda bilo najbolje da suprug, pošto je stolar, počne da pravi drvene igračke. Tada je naš sin bio na kruzeru, radio je i plovio, pa smo se sa njim konsultovali. On se složio i novčano nam je pomogao da kupimo prvu veliku mašinu za obradu drveta, priča Verica o prvim koracima u ovom biznisu koje su napravili pre tri godine.

Od igračaka koje su dobro razgledali u Bazelu, najviše im se dopala kuhinjica za koju je Marko bio siguran da može da napravi istu takvu, a možda i bolju. I uspeo je. Registrovao je firmu – Stolarska radnja „Šumarko”, krenuo da radi i napravili su dve kuhinjice.

– Jedna je bila crvena, druga roze. Muž nosi jednu, ja drugu. Napravili smo i još neke igračke i krevetiće, stavili sve u kola i krenuli. Plan nam je bio da idemo u prodavnice i nudimo naše proizvode od Valjeva do Subotice, a na jugu da idemo dole do Vranja. Naravno, već na početku našeg puta, odmah smo sve prodali. Interesovanje je bilo veliko – priča Verica.

Prvu kuhinjicu i krevetiće uzela je jedna prodavnica u Lazarevcu, a predstavništvo kompanije Pertini u Beogradu je odmah imalo prve porudžbine:

– Direktor predstavništva Pertinija nas je primio, video naše kuhinjice i krevetiće i oduševio se. I on i ostali radnici. Svima se dopala precizna i kvalitetna izrada: nema oštrih opasnih ivica a sve je bojeno ekološkim vodenim bojama za decu i premazano lanenim uljem koje se koristi u ishrani. Bilo je jasno da u Pertiniju žele takve igračke. Za sada imamo korektan odnos, dajemo im gotove proizvode, oni nam plaćaju. Igračke radimo po našim idejama. Ako imaju oni neke zahteve i to možemo da ispunimo – objašnjava Marko Srećković i kaže da su tek nedavno dobili od njih zahtev da naprave jedan novi drveni predmet.

Bračni par Srećković je veoma ponosan na kuhinjicu koju su sami kreirali kombinujući modele koje su videli, a u prošle dve-tri godine otkad rade, napravili su oko 200 komada. Izrada je zahtevna, potrebna je preciznost i pedantnost i zato se na jednoj kuhinjici radi sedam dana.

– U prvoj godini rada nismo baš imali zaradu. Uložili smo od sedam do osam hiljada evra u posao. Sin nam je novčano pomogao da kupimo tu prvu, veliku mašinu koja je koštala 5.200 evra. U godini kada smo počeli sa radom napravili smo oko 200 kuhinjica i oko 400 krevetića. Važno je da smo u prvoj godini poslovanja firme bili „na nuli“. Ali, zato je druga godina izgledala bolje, a još bolje početak treće godine rada. Do sada nismo koristili kredite jer smo uspevali nekako da sopstvenim sredstvima finansiramo proizvodnju. Zato nam mnogo znači što smo dobili ovih 6.800 evra za kupovinu mašine i alata od Fondacije Ana i Vlade Divac, Unikredit fondacije i Unikredit banke – kaže Marko Srećković.

On napominje da naplata potraživanja traje 60 dana, da je tako po zakonu i da kompanije taj rok uglavnom poštuju, ali je za ovakav mali biznis i to dug period. Jer, treba platiti sirovine (drvo) koje uglavnom nabavljaju u Zvorniku i nešto malo i u Sremskoj Mitrovici, treba platiti iznajmljen prostor za radionicu, obaveze prema državi. Zato im se najviše isplati ako krajnji korisnici igračke kupuju direktno od njih a ne preko posrednika, ali je na taj način nemoguće prodati velike količine.

Prema biznis planu sa kojim su se našli među dobitnicima na konkursu „Ideja za bolje sutra“ Fondacije Ana i Vlade Divac i Unikredit banke, u junu ove godine, treba da kupe mašine, alate, povećaju proizvodnju i zaposle dve osobe.

– Mi smo jednog radnika već zaposlili. To je najbolji drug našeg sina i Marko ga obučava da se što bolje uključi u posao. Jer, posle odlaska u penziju, za dve-tri godine, suprug želi da se malo povuče a da njemu prepusti posao. Naravno, suprug će ostati da nadgleda šta se i kako radi, biće uključen u proizvodnju, ali sa manje intenziteta. A do kraja ove godine ćemo zaposliti još jednog radnika. Kasnije, ako krene izvoz, sigurno ćemo zaposliti više ljudi – kaže Verica Srećković.

Ona vodi finansije u firmi „Šumarko“ i ističe da je veoma značajno što su od dobijenog novca na konkursu „Ideja za bolje sutra“ kupili dve polovne, aliodlične mašine i alate. Time se, kaže, mnogo ubrzao proces proizvodnje. Više ne mora ručno da se šmirgla neka drvena površina, već se drveni deo samo provuče kroz tu mašinu.

– Te dve mašine koštaju oko 5.500 evra, ali je veoma teško doći do dobre mašine. Jer, naši ljudi ih uvoze iz Italije i iz Nemačke, međutim, valjda ne mogu dobro da ih pripreme za dalji rad i podese da budu dovoljno precizne. Na sreću, nekako smo uspeli da i to sredimo. Ali, za veću proizvodnju nam nedostaje CNC mašina koja je prilično skupa. Ta mašina je automatizovana da pravi odgovarajuće otvore na drvetu da, na primer, seče vrata i ringle na kuhinjici. Takva mašina nam je neophodna ako budemo radili igračke za izvoz u Nemačku. Zato smo se odlučili na saradnju sa firmom Vud art (Wood art) iz okoline Lazarevca koju su osnovala braća Dejan i Slaviša Petrović i koji imaju veliki izvoz za Nemačku. Sada sa njima radimo u kooperaciji i prezadovoljni smo –naglašava Verica Srećković.

I njen suprug Marko ne propušta da istakne uspešnu saradnju sa braćom Petrović i Vud artom.

– To je prava kooperacija jer zajedno radimo ono što tržište traži i imamo pošten pristup poslu. U saradnji sa Vud artom trenutno imamo velike porudžbine drvenih štula koje su tražene u Nemačkoj, i za decu i za odrasle. Planiramo da Vud art deo svoje proizvodnje preseli kod nas, a kako se posao bude razvijao tako ćemo zapošljavati nove radnike. Očigledno je da ću ja tek u penziji da razvijam biznis – šali se Marko i kaže da se nada da će se jednog dana vratiti sa svojim porodicama i ćerka iz Švajcarske i sin iz Francuske, da se uključe u porodični posao. Verica i Marko Srećković kažu da ih novi porodični posao proizvodnje drvenih igračaka veoma okupira, ali istovremeno ih ispunjava velikim zadovoljstvom. Nije im teško da traže inspiraciju za nove modele igračaka, da ih osmišljavaju, da istražuju.

„Moj fotoaparat je pun dečjih igračaka koje snimam“, kaže Marko.

O problemima u ovom poslu ne razmišljaju mnogo jer su do sada svemu temeljno pristupali i uspevali da urade sve što su planirali. Nije problem ni nabavka sirovina, ni cene. Ali, Marko je iznenađen što nije naišao na kooperativnost kod nekih preduzetnika u Valjevu, kod kojih se raspitivao kako da krene u izvoz igračaka koje pravi.

– Gledao sam na sve moguće načine da idem u izvoz, čak sam pitao neke ljude u Valjevu koji izvoze. Ne znam da li su ljubomorni ili ne, ali neće da kažu niti da pomognu nekim savetom, da iznesu neko svoje iskustvo. Na svu sreću, upoznali smo braću Petrović iz Vud arta i to je prava saradnja koja nam je potrebna i za povećanje proizvodnje i za izvoz – kaže Marko.

A kada smo ga pitali za poruku koju bi imao na osnovu dosadašnjeg preduzetničkog iskustva, vlasnik firme „Šumarko“ kaže da mu je veoma žao kad vidi mlade ljude koji sede po kafićima i ništa ne rade.

– Razumem i tu potrebu da se sedi sa društvom, ali mora i da se radi. Ja provedem vreme u radionici od sedam ujutru do sedam uveče. Često radim i nedeljom, pa mi supruga subotom kaže:

„E, nećeš sutra raditi“. Ali ja moram da radim, jer ima rokova koje treba ispoštovati. Zato mi je zaista žao kad vidim kako omladina sedi i kako mnogi nisu našli zadovoljstvo u radu. Pa, ako sam ja mogao da nađem inspiraciju i zadovoljstvo u radu u svojoj 63. godini, kako ne mogu oni u svojim najlepšim godinama – kaže Marko Srećković, uz poruku da bi mnogi nezaposleni mogli da se oprobaju u preduzetništvu i da osmisle posao koji najbolje mogu da rade.