Основну слику постојећег стања у привреди Србије карактеришу три основна проблема. То су: велики спољнотрговински дефицит, велика буџетска потрошња, односно стални буџетски дефицит, и заустављање раста производње. Сваки од ових проблема има своје објашњење.

Велики спољнотрговински дефицит

Од 1945. године до данас константно је постојао спољнотрговински дефицит, и у привреди Југославије и у привреди Србије. Он се огледао у покривености увоза извозом и кретао се у обе привреде, у највећем броју година између 60% и 80%, да би најбољи био у време владе Анта Марковића и износио око 90%. За време власти Слободана Милошевића, он је почео да пада и достигао је вредност од око 50%, да би од 2001. године пао на око 40% годишње.

По мом мишљењу, главни узроци за то леже у неодговарајућој развојној политици, недовољно добро конципираној кредитно-монетарној и пореској политици, а посебно у нереалној политици курса динара.

Велика буџетска потрошња

Стални буџетски дефицит је, пре свега, резултат сваке године усвојеног нереалног буџета. По мени, нормално је да се прво пројектује приходна страна буџета и тек онда на основу реално очекиваног буџетског прихода пројектује расходна страна.

Кад нас је, нажалост, увек рађено обрнутим редом. Најбоља слика за то је доношење буџета за 2009. годину. Иако је велика економска криза ескалирала у високоразвијеним западним земљама још септембра месеца 2008. године, ми смо наш буџет усвојили у јануару 2009. године и притом планирали раст БДП од 3,50 одсто, иако је сваком нормалном макроекономисти било јасно да ће привреда Србије у 2009. години остварити пад БДП-а. Ово је урађено стога што се у буџету пошло од пројектовања расходне стране, а онда су се вештачки намакли сви потребни, а нереални проценти на приходној страни.

Резултат је стигао врло брзо. После само три месеца, ми смо остварили очекивани расход са 100 одсто а очекивани приходи су знатно мањи и ми смо се нашли у великом буџетском проблему – дефициту.

Опширније у штампаном издању