Да ли су Југословени у просперитетним седамдесетим годинама, када је плима повољних страних кредита запљуснула самоуправну Југославију, „појели” будућност своје домовине?

Данијел Цвијетићанин

Скоро да нема економисте који би порекао да је дужничка криза, која је касније настала, „сломила кичму” привреде СФРЈ, а економска стагнација (осамдесетих) довела, у деведесетим, до драматичних расплета, у којима су разуларени национализми, уз не малу помоћ пријатеља из иностранства, коначно раскомадали државу.

У основи ове трагичне економске приче стајао је нерационалан привредни систем, који није имао ослонац у чврстом правном поретку и слободној тржишној утакмици, него у ауторитету надмених политичких лидера, као и у државно-партијским програмима и директивама. Партија је увек најбоље знала како да се покрене инвестициони циклус, подстакне производња и извоз, или повећа запосленост. Није недостајало државних програма за привредни препород, као ни популистичких акција типа „Станови за професоре”, „1.000 км путева кроз Босну”, „Храна – наша нафта”, или „Србија у покрету”, а саучесници памте да су за те сврхе разрађиване бројне јединствене методологије за оцену пројеката, које су користиле посебно формиране комисије, пројектни центри и координациона тела владе (под будним оком партијских комитета), пре него што би из буџета одобриле средства за неке генијалне пројекте, или присилиле банке да, на бази тржишних критеријума, одобре бесповратне кредите.

Драган Маршићанин, председник опозиционе владе у сенци ДСС-а, лансирао је, у своје време, тезу да се „устав једе”, односно да је за привредни просперитет Србије важнији чврст правни поредак, него маштовитост владиних и партијских функционера у тада актуелном програму „Србија на добром путу”. Већина тржишно оријентисаних економиста у Србији делила је Маршићанинов став. Ипак, после избора 2003, коалиција са Г17 наметнула је ДСС-у сасвим другачију економску и политичку филозофију, у којој су изгубиле на значају идеје о уставу, правном поретку и државном интегритету, у корист прагматичних идеја о покретању инвестиционих циклуса командно-партијским механизмима, који ће пречицом довести до просперитета. Тако данашња власт дух Србије не препознаје у њеном уставу и територијалном интегритету, који су спореднији, него у НИП-у, Егзиту и Гучи, који су пречице ка добром и веселом животу (и изборној победи, као једином приоритету власти).

За разлику од Егзита и Гуче, проблем са Националним инвестиционим програмом (НИП-ом) јесте у томе што се повећава опасност да грађани, у овом периоду изванредно великих (а необновљивих) девизних прилива у земљу, поново „поједу” сопствену будућност. Држава не може да буде рационалан инвеститор, пошто сама не сноси ризик својих пословних одлука (где ће бити данашњи партијски функционери када, после неколико година, почне криза?). Популистички конципиран, НИП представља нови (и ко зна који пут реализован) тријумф државно-партијске мудрости над здравим разумом. Поново се, уместо пристојних плата, државним чиновницима нуде станови (за послушнике?), поново се подобним (послушним?) предузетницима нуде субвенције и олакшице… Поново се дружина на власти пита: „Зашто да баш од нас почне неселективна примена закона и права, када је неспутана власт много слађа (и кориснија)?”