Да би обезбедио колико-толико сигурну егзистенцију, вајар Миша Роган уместо биста, почео да прави ограде од кованог гвожђа, капије, намештај, сатове

Оно што је у писању реч, у сликарству боја, то је у дизајну ентеријера и екстеријера – ковано гвожђе. Иако на први поглед може да делује хладно, увек је имало карактеристику племенитог метала. Да је то стварно тако уверили су се бројни посетиоци који су завирили у радионицу вајара Мише Рогана у Сечњу. Ту настају невероватни уметнички али и употребни предмети од кованог гвожђа.

Миша је прављење скулптура и биста морао да замени изливањем уникатних гвоздених баштенских ограда, високих и по неколико метара, гелендера за степеништа, јединственим рамовима за огледала, столицама, столовима, отоманима… Специјалност су му механички сатови у кованом гвожђу, јединствени у свету. Један такав и данас заузима почасно место у Белој кући у Вашингтону.

Остварење сна

Како ће изгледати намештај од кованог гвожђа, украси за огледала, шасије за аутомобиле, гарнишне, покретна врата, па чак и зидови, што купци често траже, зависи највише од њихове жеље.
Иако му се првих 100 марака није тако брзо вратило, јер је требало да се сазна за радионицу у Сечњу, и данас, после више од деценије колико се бави овим послом, има понекад и празног хода. Али, Миша Роган се ни једног часа није поколебао и помислио да на све треба да стави тачку. Напротив. Верује да када буде продао 300 својих огледала по 1.000 евра, онда ће зарадити таман онолико колико му је потребно да оствари свој младалачки сан – да се бави вајарством за своју душу. Без бојазни да ће сутра бити гладан. Јер, уметношћу у Србији могу да се баве само богати.

– Када су пре две године представници Скупштине града кренули на молитвени доручак код председника Буша, за успомену су му понели један мој сат. Изливен је у посребреном гвожђу, са клатном које ће престати да се помера само уколико буде земљотреса. Нико никада није посребравао гвожђе, али ја сам овладао и том техником, каже овај, данас угледни, занатлија.

Када је при крају четврте године вајарства видео да своју диплому неће моћи да уновчи, те да озбиљно мора да размисли како да себи обезбеди колико-толико пристојну егзистенцију и прехрани породицу, схватио је да хтео не хтео мора да настави очев занат. И да од вајара постане ковач.

Опрезно у нови посао

Данас, када слуша бројне саветодавце како „храбре“ људе који су остали без посла, да лако могу да крену у нови приватни бизнис са отпремнинама од две, три или пет хиљада евра, схвата да причају напамет. Јер, да су ишта слично искусили, знали би колико је то тешко.
– Нису то неке паре, али многима су једине које имају. А ризик да се и толико изгуби је велики. Зато треба добро размислити у шта се улаже и тај последњи динар, како би се повратило уложено и још додатно зарадило. Уз мало среће, много добре воље и упорности, посао ће се исплатити кад-тад, сматра Миша Роган.

– Стартовао сам са, дословно, 100 марака уштеђевине. Оспособио сам очеву гаражу на имању у Сечњу у којој се још налазио „федераш“ – очев ковачки чекић – и почео да радим. Сваки дан сам старом „ладом“ прелазио по 80 километара до радионице, прича Роган и додаје да друге није било.

Зато данас, пошто је искусио колико је сваки почетак тежак, поручује свима онима који крећу у приватни посао, да пре свега морају да буду стрпљиви. Да никако не очекују да ће им се уложено преко ноћи вратити. „Проћи ће доста времена до када ће морати само да улажу, али уколико буду довољно упорни и оригинални, сигурно их успех чека“, категоричан је Миша Роган.

И сам је, прича, пре десетак година када је започињао посао, данима размишљао и изводио рачунице како да „обрне“ првих 100 марака.

– А шта је 100 марака?! Ништа! Не знаш шта ти је у почетку потребније: да ли материјал, гвожђе, машине и пећи у којима ће се оно претапати, сребро , компресори, боје, разноразни алати како би сви ти предмети били посебни и имали и употребну и уметничку вредност, сећа се Миша својих почетака.

Необичан захтев

– Недавно је долазио један Американац и тражио да му направим пун камион огледала, по цени од чак 2.000 евра за комад. Нисам могао да пристанем. Американац је био јако разочаран, јер је и он много изгубио. У САД се такво огледало цени између 10.000 и 12.000 долара, јер они таквих предмета немају, прича Миша.
– Занат је феноменална ствар. Свако ко га има у рукама може да буде сигуран да гладан неће бити. Само је важно да се специјализује за једну врсту заната. Иако могу од кованог гвожђа да направим све што некоме падне на памет, па и још лепше од тога, моја специјалност су сатови, каже Миша.

Куће за богате

Миша каже да има ту срећу што у радионици ради заједно са још два пријатеља, од којих један прави само камине и предмете од камена, а други све што може да се направи од дрвета, тако да су им наручиоци и они добростојећи који им препусте да им ова „тројка“ сазида целу кућу и опреми је.
– То су атипичне куће. Не правих линија и класичне. Већ од дрвета или трске, оплемењене предметима од камена или кованог гвожђа, прича Миша Роган и додаје да наруџбине за његов ковани намештај и огледала највише стижу од великих приватних фирми. Има десетак великих сталних клијената. Али и наших који живе у иностранству и желе да им се направи уникатан намештај. Не питају за цену, јер знају да би тако нешто, чак и ако нађу негде у белом свету, морали много да плате.

На питање како то да изабере баш овај занат, будући да за рад са кованим гвожђем треба снаге и умећа да би се „припитомило“ и направило оно што се жели, Миша каже да овде готово да нема конкуренције. „Мало је оних који раде с правим кованим гвожђем. Тежак је то и захтеван посао. Грешке се у том послу не исправљају лако. А они који знају да уживају у лепом, увек ће се определити за квалитет, тако да није било дилеме да ли ћу погрешити“, прича Роган.

И заиста. Данас скоро да не може да одговори на све поруџбине које стижу, како из земље тако и из света – Италије, Немачке, Америке, Русије. За израду великог огледала у кованом гвожђу треба му неколико дана, за столицу дан, два. Највише времена потроши, каже, на скице.

– Када бих могао да се бавим серијском производњом сатова у кованом гвожђу или великих огледала, која се највише траже, био бих најбогатији човек. Али, не могу. Сваки предмет је уникатан. Тешко је штанцовати уметност. Ту нема понављања. Сваки детаљ се ручно савија и откива, па има и своју уметничку ноту. Сваки ударац чекићем мења изглед предмета. Због тога је много великих послова пропало, али ако хоћеш да будеш међу најбољима, онда се држиш тога да је оригиналност на првом месту.

Миша признаје да од свог рада данас може пристојно да живи. Али да је далеко од богатог човека. Има срећу што је набавна цена гвожђа релативно ниска, те има рачуницу да ради. И сребро је доскора могло да се набави по пристојној цени. Килограм се продавао за 170 евра. Данас је 320, на црно много јефтиније, али од толике мере може да се направи много тога.

Када посао добро иде, месечно може да се заради од 3.000 до 3.500 евра што је за годину дана скоро 40.000 евра. „То није чиста зарада. Од тога се набавља материјал, исплаћује зарада запосленима“.

Иако има тек 40 година, Миша каже да иза себе, без претеривања, има искованих кућних и украсних предмета као да је већ у 65. години. На стотине столица, огледала, зидова украшених витражима, када за купатила…

Ових дана, док увелико прима нове наруџбине, Миша осмишља и своју поставку за изложбу која ће бити отворена у септембру у италијанском народном музеју.

Упоредо с тим, озбиљно размишља и да оснује Удружење старих занатлија у Београду, које ће му и пословно донети многе олакшице. Пре свега, у плаћању пореза на додату вредност.

– Истовремено, то је начин да се у Београду сачувају стари, ретки занати који ће сутра донети сигурну егзистенцију неком од оних који су после 30 година рада у државној фирми остали на улици. Већ сада има много оних који раде имитацију предмета од кованог гвожђа. Када ме питају како да науче занат, ја им добровољно пружам савете и помажем, каже Миша Роган, на крају нашег разговора.

Сања Илић