Da bi obezbedio koliko-toliko sigurnu egzistenciju, vajar Miša Rogan umesto bista, počeo da pravi ograde od kovanog gvožđa, kapije, nameštaj, satove

Ono što je u pisanju reč, u slikarstvu boja, to je u dizajnu enterijera i eksterijera – kovano gvožđe. Iako na prvi pogled može da deluje hladno, uvek je imalo karakteristiku plemenitog metala. Da je to stvarno tako uverili su se brojni posetioci koji su zavirili u radionicu vajara Miše Rogana u Sečnju. Tu nastaju neverovatni umetnički ali i upotrebni predmeti od kovanog gvožđa. Miša je pravljenje skulptura i bista morao da zameni izlivanjem unikatnih gvozdenih baštenskih ograda, visokih i po nekoliko metara, gelendera za stepeništa, jedinstvenim ramovima za ogledala, stolicama, stolovima, otomanima… Specijalnost su mu mehanički satovi u kovanom gvožđu, jedinstveni u svetu. Jedan takav i danas zauzima počasno mesto u Beloj kući u Vašingtonu.

– Kada su pre dve godine predstavnici Skupštine grada krenuli na molitveni doručak kod predsednika Buša, za uspomenu su mu poneli jedan moj sat. Izliven je u posrebrenom gvožđu, sa klatnom koje će prestati da se pomera samo ukoliko bude zemljotresa. Niko nikada nije posrebravao gvožđe, ali ja sam ovladao i tom tehnikom, kaže ovaj, danas ugledni, zanatlija.

Kada je pri kraju četvrte godine vajarstva video da svoju diplomu neće moći da unovči, te da ozbiljno mora da razmisli kako da sebi obezbedi kolikotoliko pristojnu egzistenciju i prehrani porodicu, shvatio je da hteo ne hteo mora da nastavi očev zanat. I da od vajara postane kovač.

– Startovao sam sa, doslovno, 100 maraka ušteđevine. Osposobio sam očevu garažu na imanju u Sečnju u kojoj se još nalazio „federaš“ – očev kovački čekić – i počeo da radim. Svaki dan sam starom „ladom“ prelazio po 80 kilometara do radionice, priča Rogan i dodaje da druge nije bilo. Zato danas, pošto je iskusio koliko je svaki početak težak, poručuje svima onima koji kreću u privatni posao, da pre svega moraju da budu strpljivi. Da nikako ne očekuju da će im se uloženo preko noći vratiti.

„Proći će dosta vremena do kada će morati samo da ulažu, ali ukoliko budu dovoljno uporni i originalni, sigurno ih uspeh čeka“, kategoćričan je Miša Rogan.

I sam je, priča, pre desetak godina kada je započinjao posao, danima razmišljao i izvodio računice kako da „obrne“ prvih 100 maraka.

– A šta je 100 maraka?! Ništa! Ne znaš šta ti je u početku potrebnije: da li materijal, gvožđe, mašine i peći u kojima će se ono pretapati, srebro , kompresori, boje, raznorazni alati kako bi svi ti predmeti bili posebni i imali i upotrebnu i umetničku vrednost, seća se Miša svojih početaka.

Na pitanje kako to da izabere baš ovaj zanat, budući da za rad sa kovanim gvožđem treba snage i umeća da bi se „pripitomilo“ i napravilo ono što se želi, Miša kaže da ovde gotovo da nema konkurencije.

„Malo je onih koji rade s pravim kovanim gvožđem. Težak je to i zahtevan posao. Greške se u tom poslu ne ispravljaju lako. A oni koji znaju da uživaju u lepom, uvek će se opredeliti za kvalitet, tako da nije bilo dileme da li ću pogrešiti“, priča Rogan.

I zaista. Danas skoro da ne može da odgovori na sve porudžbine koje stižu, kako iz zemlje tako i iz sveta – Italije, Nemačke, Amerike, Rusije. Za izradu velikog ogledala u kovanom gvožđu treba mu nekoliko dana, za stolicu dan, dva. Najviše vremena potroši, kaže, na skice.

– Kada bih mogao da se bavim serijskom proizvodnjom satova u kovanom gvožđu ili velikih ogledala, koja se najviše traže, bio bih najbogatiji čovek. Ali, ne mogu. Svaki predmet je unikatan. Teško je štancovati umetnost. Tu nema ponavljanja. Svaki detalj se ručno savija i otkiva, pa ima i svoju umetničku notu. Svaki udarac čekićem menja izgled predmeta. Zbog toga je mnogo velikih poslova propalo, ali ako hoćeš da budeš među najboljima, onda se držiš toga da je originalnost na prvom mestu.

Miša priznaje da od svog rada danas može pristojno da živi. Ali da je daleko od bogatog čoveka. Ima sreću što je nabavna cena gvožđa relativno niska, te ima računicu da radi. I srebro je doskora moglo da se nabavi po pristojnoj ceni. Kilogram se prodavao za 170 evra. Danas je 320, na crno mnogo jeftinije, ali od tolike mere može da se napravi mnogo toga.

Kada posao dobro ide, mesečno može da se zaradi od 3.000 do 3.500 evra što je za godinu dana skoro 40.000 evra.

„To nije čista zarada. Od toga se nabavlja materijal, isplaćuje zarada zaposlenima“. Iako ima tek 40 godina, Miša kaže da iza sebe, bez preterivanja, ima iskovanih kućnih i ukrasnih predmeta kao da je već u 65. godini. Na stotine stolica, ogledala, zidova ukrašenih vitražima, kada za kupatila…Ovih dana, dok uveliko prima nove narudžbine, Miša osmišlja i svoju postavku za izložbu koja će biti otvorena u septembru u italijanskom narodnom muzeju.

Uporedo s tim, ozbiljno razmišlja i da osnuje Udruženje starih zanatlija u Beogradu, koje će mu i poslovno doneti mnoge olakšice. Pre svega, u plaćanju poreza na dodatu vrednost.

– Istovremeno, to je način da se u Beogradu sačuvaju stari, retki zanati koji će sutra doneti sigurnu egzistenciju nekom od onih koji su posle 30 godina rada u državnoj firmi ostali na ulici. Već sada ima mnogo onih koji rade imitaciju predmeta od kovanog gvožđa. Kada me pitaju kako da nauče zanat, ja im dobrovoljno pružam savete i pomažem, kaže Miša Rogan, na kraju našeg razgovora.