Zašto su šefovi finansijskih kuća koje su u središtu tekuće krize, dobijali milionske plate i nagrade? Najnovija istraživanja pokazuju da to nije imalo veze sa njihovim poslovnim rezultatima
Upropasti firmu i za to budi debelo nagrađen. Zvuči nekako poznato, ali nije reč o nama dobro znanom receptu iz propalih društvenih preduzeća. Ovoga puta u pitanju su džinovi sa Volstrita, iz srca globalnog kapitalizma.
Stenli O Nil, koji je verovatno najpoznatiju investicionu banku Meril Linč doveo do prosjačkog štapa i do toga da ju je od potpune propasti spasila integracija sa Benk of Amerika, sa mesta glavnog direktora otišao je sa 223 miliona dolara otpremnine. Bilo je to otprilike godinu dana pre nego što su se, u jesen prošle godine, pokazale prave dimenzije finansijskog haosa koji su svojim potezima stvorili O Nil i njegove kolege, naduvavajući mehur na finansijskim tržištima koji je, naravno, kad je pukao, u finansijski ponor povukao i ceo svet.
Na bonuse otišlo 18 milijardi dolara
O Nil, naravno, nije izuzetak. „Nepristojne” plate šefova finansijskih kuća, i uopšte glavnih menadžera velikih korporacija, bile su tema dana još pre izbijanja ove krize, a antimenadžerski populizam je drastično porastao od kako su počela velika otpuštanja i kad je, najzad, postalo jasno da će neodgovorne berzanske igre i bankarsku pohlepu na kraju platiti svi, a ponajviše oni koji su tome najmanje doprineli.
Opširnije u štampanom izdanju
